Сан уснила Иконија стара
и са Гојом сином разговара:
"Ноћас на сан, о мој Гојо сине,
баш кад зора хоћаше да свине,
бјеше управ пред само свитање –
гавранова чула сам грактање.
Тако бјеху заграјали јако,
те у селу чуо их је свако.
Све се живо на ноге подиже,
кући нашој примичу се ближе.
Два гаврана ил их више бјеше
грају право више наше трешње.
Кад толики народ угледаше
па крилима сви залепршаше,
би рекао хоће да полете –
кад се од њих наш Свето обрете:
поцрнио ко перје гаврана
а на њему седам-осам рана.
Ја се тргох, према њему крочих
у то стрекнух и отворих очи.\z‘ —
Отад ето пету кафу пијем
глас hy неки тешки да добијем".
"Мани снове", тад Гојо повика,
док ево ти на врата гласника.
Донесе им телеграм од Сава,
те од сана претвори се јава.
Саво њима жалостиво пише:
"Нема Света међу живе више.
Но, у Сплиту приморскоме граду,
он је главу изгубио младу.
Шта је било - одговор не тражи,
а свакоме нашу жалост кажи.
А ја одох да потражим брата
он ће први доћ оцу на врата".
Боже један, јада и невоље,
да је цркла било би јој боље.
У секунду, да све заборави,
да жалосну душу опорави,
ка у незнан оде испод трешње
гдје јој ноћас у сну Свето бјеше.
Писну као кад уједе змија,
па синовца дозиваше Мија:
"Зови, сине, Вуја и Мираша
кућа се је оцрнила наша!"
Глас се зачу на четири стране
љуто боле родитељске ране.
Сакупља се народ са свих страна
као на глас црнијех гаврана,
колонама небројена маса.
Уто сандук из даљине стаса.
Љетно доба, сунце огријало,
а стотине душа заплакало,
сем лелека не чује се ништа
одјекују Костреш и Ланишта.
Глас се чује до висока Кома
испред овог поштенога дома.
Ово братство мало је по броју
али људски држи ријеч своју.
Поштење им са домова зрачи,
данас им се тужно наоблачи,
за доброга брата и рођака
ал' му није самохрана мајка.
Досад бјеше срећна мајка ова
има доста кћери и синова.
Пуна кућа младијех унука,
не би много смјела ни да кука.
Али опет нарицаше стара
ко са собом сама разговара:
"Боже један, ако те ђе има,
де ми кажи за шта сам ти крива.
Имам јадна осамдесет љета
и старост ми одољела клета,
па сам много љута на Вишњега
што не узе мене него њега,
но ме стару болесну размину
а уништи онакву младину..."
Но је суза и бол тешки гуши
па се стара крај сандука сруши.
Плачу сестре нарушеног лица
и супруга млада удовица,
пригрлила сина јединика
Световога дивног насљедника.
Три му брата стоје ко свијеће
и ни један главу не окреће
ни на мајку, ни на сестре тужне,
но гледају брату ране ружне.
Тол'ку масу народа сретају,
на сандук се стално натклањају
и од брата жељу узимају.
Не би своје зажалили главе
да истине дохвате се праве
каква га је савладала сила
радо би га браћа осветила.
А три снахе жаљаху ђевера
ка' да су му сестре, божја вјера.
Код свијех је Свето заслужио,
ником воду није натрунио,
није било душе искреније,
но крвнику ништа важно није.
Ко' је мога икад да помосли
да му живот од друштва зависи,
са којим је свакодневно био
зло и добро с њима дијелио.
А прије нам ништа не казаше
за Хрвате, усташе, кољаше,
зле намјере против браће наше.
За њих свако православне вјере
ко да није човјек, но звијере.
Ту се средство никакво не бира
но што прије да се ликвидира,
и то прије грађанскога рата
од нашега јучерашњег брата,
и комшије и друга Хравата,
а он нама - каму испод врата!
То је било право појашњење,
биће клање, прогон, катол'чење.
А док ово православац схвати,
многи ли ће животом да плати,
као што је наш вољени Свето.
Мој Србине сад си чуо, ето,
шта ти мисле и раде Хравати,
па зар ћеш их опет браћом звати?
|
