Уранила два добра јунака,
са Краштице, из Васојевића,
па их ето у Ровца камена,
на дворове кнеза Иваниша.
Једно ти је Николић Оташу,
а друго је Колевић Комнене.
Мало сташе, дворе разгледаше,
па бануше на кнежева врата.
Не куцнуше алком на вратима,
но ускачу у кућу без гласа.
У кући се нико не задеси,
до једино кнеже Иванишу.
Прискочи му Николић Оташу
са бијелим ножем у десници.
Прискочи му па му проговори:
"Море, кнеже, ред је да зборимо:
ми нијесмо из горе хајдуци,
но Николић Оташ са Краштице
и Колевић Комнен с Перућице.
Ми смо, кнеже, стари побратими,
са Гавраном и Лимом са Лима,
нијесмо се ниђе растанули,
па ни данас, ако Бога има.
Но чули нас, од Роваца кнеже,
грдни су не гласи допанули
да с' издао Станоја војводу,
мога брата од оца и мајке
и да си ми снаху препродао
за онога бега ЈБубовића.
Казуј, кнеже, шта је и како је,
а на крају нож he да пресуди."
Препаде се кнеже Иванишу,
препаде се од мрка хајдука
па устресе ко на води грана.
Рад је кнеже некуд побјегнути,
но му не да Колевић Комнене
е и он је подиг'о десницу
у којој се крвав нож не суши.
Види кнеже грдну погибију,
па овако јадан проговара:
"Ој, Бога ти, Николић Оташу,
ја знам да си из Васојевића,
а са двора војводе Николе
од најдавње куће Дабетића.
Ти си дош'о да брата осветиш:
твога брата, а мог зета златна.
Довео си Колевић Комнена
испод Кома, са сред Перућице.
Но чули ме Николић Оташу:
ти си хајдук са зелена Лима.
Сви сте гласни, а и од мегдана:
ви чувате Дрину с Романијом,
а највише Гавран харамбаша.
Ваш Лим има Лима харамбашу,
па још тебе и твојега побра,
све hy рећи да жив нећу бити!
Једно вече стиже изненада
бег Љубовић од Акова града
па преноћи у дворе кнежеве:
он ми уби Николић Станоја,
војеводу из Васојевића
и одведе Стану ка Мостару..."
Узљути се Николић Оташу,
па се кнезу унесе у лице "
Доста лажи, кнеже Иванишу,
но изиђи на обор од двора!
Неко тебе чека од хајдука..."
Скочи кнеже, мисли побјећи ће,
па изиђе на обор од двора,
ал' га тамо нико не чекаше.
Хтједе кнеже некуд одбјегнути,
ал' га стиже Николић Оташу.
Махну ножем, одсјече му главу,
па се опет у двор приповрну.
Нађе Оташ благо у сандуку
пола узе, пола побру дај де
па одоше ка Мостару граду.
Не би дуго, стигоше Мостару,
па приђоше двору Љубовића.
Оба побра купише алате,
намоташе чалму око главе
и од себе Турке начинише.
Ја какав је Николић Оташу:
алат му је љепши од бегова,
а нож му је дужи од бегова.
Под чалмом му чело намрштено,
а под челом око огњевито.
Уз њега је Колевић Комнене,
оштро гледа, а оштро говори:
"Казуј, стражо, дворе Љубовића!..."
Стража гледа два добра јунака
па их пушта у бегове дворе.
Прво уђе Николић Оташу,
а за њиме Колевић Комнене.
Проговара Николић Оташу:
"Ко је овдје беже Љубовићу?
Ја сам чауш од Гусиња града,
носим књигу бегу на кољено.
Књига зове бега Љубовића,
да је брже у Васојевиће.
Како ниче покрај Блата кула
и стигоше пјешци и коњици
град Плав никад мирна сана нема
од некаква Николић Оташа,
и његова мила побратима,
по имену Колевић Комнена.
Они робе лијепе ђевојке,
па пјешаке бију и сијеку,
и још су се роду зарекнули,
око Лима и око Комова
да ће стићи и до Скадра града,
и до тебе у Херцеговину,
и да he ти откинути главу.
Оба ова гласита хајдука
не фермају Плава ни Гусиња
но још веле свима преко ножа:
Натраг с Блата Турци незваници,
ово није турско ни скадарско,
но су ово бутум Васевићи...!"
Бег узима књигу од чауша,
а гледа их од некуда Стана,
обје су јој руке савезане.
Око ње су два премила сина,
уста су им модра и крвава,
а образи жути и стрављени.
Књигу гледа беже Љубовићу,
књигу гледа, а чуду се чуди
од зулума Николић Оташа
и његова побра Колевића.
Скочи беже на ноге хајдучке,
па одвеза Стану из одаје
и доведе Стану пред чауше:
"Казуј кујо, ко су арамије!
Ко је, кујо Николић Оташу,
ко је, кујо Колевић Комнене,
који чине зулум око Лима
и шећу се до Скадра и мора,
и још хоће у Херцеговину!?"
Проговара Станојева Стана:
"Силан Турчин, беже Љубовићу
све ћу рећи дај ми обећање
да ми нећеш ђецу погубити
и да ћеш их довести код мајке."
Скочи беже на ноге јуначке,
одвеза јој два премила сина
и уведе оба пред чауше.
Проговара Станојева Стана: "
Силан Турчин, беже Љубовићу,
ја сам ћерка кнеза Иваниша.
Удадох се у Васојевиће,
за Станоја сина Николина,
који јесте давни војевода.
Ти си, беже, убио Станоја,
а мене си на силу узео
и довео ка Мостару граду
па ме мучиш да ти љуба бивам.
Још ми мучиш двоје лудо дјеце,
баш два моја понејака сина.
Но знај, беже, што ти Стана каже:
"Овај чауш што ти књигу даје,
оно ти је Николић Оташу,
мој премили ђевер са Краштице.
Ово друго, беже Љубовићу,
ово ти је Колевић Комнене,
вјерни побро мога дома стара."
Зачуди се беже Љубовићу,
зачуди се, паде на кољена,
па он моли Николић Оташа:
"Ој, Бога ти, Николић Оташу,
немој мени откинути главу,
даћу теби небројено благо
и сувише уз Стану робиње
да је служе до часа судњега.
Ја сам био у Ровца камена
и ноћио код ровачког кнеза,
Ивањиш ми показа Станоја,
и ја сам му постао убица!
Он ми прода Станојеву Стану
и са њоме два премила сина.
Ја сам Стану у дворе увео
и рад сам је у двор оставити
да ми буде жена над женама.
Нема Стане под небом ведријем:
више вреди од Мостара града,
више вреди но харем мостарски,
више вреди но дукати бројни!...
Расрди се Николић Оташу,
расрди се Колевић Комнене!
Обојица ноже подигоше,
обојица бега посјекоше,
па излазе из двора ка стражи,
стража ћути ништа и не види.
Узе снаху Николић Оташу,
а два сина Колевић Комнене,
па одоше гором и планином
ал' их стиже стража од позади
и тад рани Колевић Комнена.
Сви стигоше у Васојевиће
на Краштицу, сабориште давно.
Кад стигоше на Краштицу равну,
сусрете их Никола војвода
са Русланом најмлађијем сином.
О вечери Оташ проговара:
"О, мој оче, војвода Никола,
ми смо били у Ровца камена
и одатле у Херцеговину,
довели смо Стану из Мостара
и убили бега Љубовића.
Још убисмо кнеза Ивањиша
и узесмо од Роваца благо.
Уз пут не би лако но опако,
ранише ми побра Колевића,
ма се надам да ће оздравити
и да ћемо скупа четовати.
|
