О чујте ме, браћо и дружино,
за смрт тића, Васова племића,
по имену Стевана Ђукића,
мила сина Уроша Грашића,
из племена, из Васојевића.
Кад Германи клети заратише
и Србима војну објавише,
свим Србима и свим Словенима,
у рат пође Ђукићу Стеване,
млад официр, муња од војника,
сав од чојка, а сав од јунака,
а по крви хајдук од хајдука.
Бјеше Стеван тобџија без мане,
на Бардањолт, око Скадра града,
око Скадра, града Немањина,
Немањина, града Балшинога
и манита Мрњавчевић Марка,
ђе он бије, процијучу змије,
ђе он гађа, вазда се погађа.
Бога моли Милица Ђукића
да јој чува Стевана Ђукића.
Све молила, Бога умолила.
Бог јој чува крилата младића.
зорно име из Васојевића.
Бог јој чува Ђукића Стевана.
иако је допануо рана.
Два су брата Саво и Стеване,
једног дана задобили ране.
Ратна cpeћa Бог је са заплећа:
неку рану стиче и лијечи,
неку прије, а неку послије,
неку, побро, никад довијека.
Кад Германи Балкан прегазише,
црногорску војску заробише,
а највише браћу Васевиће,
одведоше племе у робију,
у далеку земљу Мађарију.
Успут многе живе закопаше,
на Цетиње, у село Бајице,
ђе се вију српске узданице.
Тад роб уби по носу крвника,
што га ћера кајно и крвника,
што га ћepa, бије шпатарицом,
бајонетом боде под вилицом,
и кундаком у плећа јуначка,
вазда тврда ко да су момачка.
Ту се Стеван с кумом раставио,
бона срца, а душе јуначке,
што је лако под Комове нема!
Стиже Стеван земљи Мађарији,
у Тироле, Балдагасон клети.
Многије се нагледао мука,
и црнога, српскога крвника,
од Пљеваља, града студенога,
који не зна за људе и Бога.
Када Шваба на Балкан пропаде,
дође, болан, Ђукићу Стеване.
Стевана су муке опасале:
сустигло га ропство и страдање,
од болова душу испустио.
Тужна вијест оде по племену,
по племену, у Васојевиће,
Боже вељи, ко је то видио,
колики се народ окупио
да сахрани војног капетана,
капетана Ђукића Стевана.
Но да чунеш Ђукића Милицу,
Радошеву ћерку јединицу,
она кука, до неба се чује,
па овако пред родом нариче:
"Ој, Ђукићи, на вас загрмјело:
ево ваше сунце потамњело,
потамњеле сабље, револвери,
као пусти Радошеви двори.
Ми смо, браћо, дику изгубили,
братску дику Ђукића Стевана,
гласитога војног капетана.
Мој Стеване, кукала ти мајка,
свуд си био, српство прославио.
Пет година бори се Стеване,
ни да клекне, ни од зрна пане,
са Турцима и са Германима,
с Аустријом и са Мађарима.
Дивно ли ти, брате, пристајаше,
оштра сабља у руке јуначке,
по Балкану, на свакоју страну.
Топови ти пољски грмијаху
ко но муње около Комова.
Три године поднесе робије,
тамо неђе усред Аустрије.
У тамници, у гвозденој жици,
шта поручи овој кукавици.
Од када сам браћу изгубила.
Ја сам тебе Богом братимила.
А теби сам своју ријеч дала.
да ја никад не би'закукала.
Пустите ме да крвава лица,
ја кукала црна кукавица,
одем с братом у црну земљицу,
род да срете Ђукића Милицу.
Без Стевана, моје узданице,
нема више сунца ни Данице..."
Ја ти оћу јоште прозборити:
у чуду се нађоше јунаци:
једни дворе Ђукића Стевана,
сред медаља, усред јатагана.
Други дворе Ђукића Милицу,
Радошеву ћерку јединицу
да јој срце не пукне од бола,
а за братом Ђукића Стеваном.
|
