Још ни зоре ни бијела дана
Има ноћи и четири сата
Па за дуго ни сванути неће
Подранио Васојевић Стево
У Сјеницу бијеломе граду
У Сјеницу у село Дољицу
На бијелу од камена кулу
Па дозива слугу Влаисава:
„Влаиславе моја вјерна слуго,
Ајд устани на ноге лагане
Па погледај небу под облаке
Јели сјајан мљесец на заходу,
Јел Даница помолила лице?
Јели нама земан путовати?
Слуго моја, на Поље Косово.
Доцкан ми је књига допанула,
Од Лазара нама господара,
Да идемо на бој на Косово".
У млађега нема поговора,
Скочи слуга на ноге лагане
Па изађе пред бијелу кулу
И погледа небу под облаке,
Те он гледа мљесец на заходу,
И на исток Даницу звијезду
Како бљеше лице усправила
И Сјеницу равну огријала.
Па се врће у шикли одају,
Код Стевана свога господара.
Те Стевану слуга проговара:
„Господаре, војвода Стеване.
Сјајни мјесец ено на заходу,
Даница је помолила лице,
Вријеме је нама путовати,
Господаре, на бој на Косово".
Кад то зачу Васојевић Стево,
Овако је слуги говорио:
„Влаиславе, моја вјерна слуго.
Ајде сађи у мермер авлију
Па уљези у нове акаре,
Те изведи два коња витеза,
Дора мога и ђогата твога,
Оседла их што најљепше можеш
А опаши што год тврђе можеш.
Поткуј коње и зауздај дивно,
Јутрос ћемо, слуго, путовати".
Ето слуге низ бијелу кулу,
За њим приста Стеванова љуба
Па овако млада проговара:
„Влаиславе, Стеванова слуго.
Ја те богом од невоље кумим.
Ајде укуј Стеванова дора,
Да не иде на бој на Косово,
Задајем ти божју вљеру тврду.
Танку ћу ти начињети кулу.
У Сјеницу, бијеломе граду.
Поред наше не мању од наше
И даћу ти за ашлука блага
Док је тебе и твојега трага,
Богами ти неће мањкати блага.
Још чули ме Влаиславе слуго,
Даћу тебе шћерку за љубовцу,
Има цура петнаест година
Љепше цуре у Сјеницу нема,
Ваљала би за цара царица,
А камоли за те госпођица".
А вели јој Влаиславе слуга:
„Луда ли си Стеванова љубо,
Ево има дванаест година
Од како дворим војводу Стевана,
Нијесам му илу помислио,
А камоли да сам учинио,
Ни ноћас је учинити нећу
Да би знао да ћу погинути".
На љубу се не окреће слуга,
Но га ето у нове јахаре,
Па изведе два коња витеза,
Подкова их што боље могаше,
Опаса их што тврђе могаше,
Заузда их ђемом жестокијем,
Преви ћебе татарбине тура,
Па им узде на јабуке баца,
Па га ето на бијелу кулу
И казује своме господару
Да је коње наредио дивно.
Кад то зачу Васојеви Стево,
Скочи јунак на ноге лагане
Па отвори попете сепете
И узима ђузел одијело
Чисти скерлет и бијелу свилу.
И још друго што је за мејдане.
Он облачи од свиле кошуљу,
Па по њојзи панцир кошуљу.
По кошуљи џамадане златне.
Још облачи зелену доламу
По долами токе позлаћене,
Све су токе од сувога злата,
По прсима исплетене гује
Повисоко издигнуле главе,
У зубе им драги каменови,
Те се ноћу види путовати,
Као даном када грије сунце,
Опасује букадин појаса,
А на ноге ковче и чакшире,
А на главу чекркли челенку,
Из челенке шипке од челика
Да јунака од мачева чува.
Он припаса сабљу оковану,
Све јој сапи од сувога злата,
Из ње висе три балчака златна.
Сабља ваља царева града.
Кад се Стеван наредио дивно.
Наредио јунак за мејдана,
Ето Стеван низ бијелу кулу.
За њим приста вјереница љуба
И у руке носи чедо лудо,
Чедо лудо бљеше мушка глава
Па Стевану љуба проговара:
„Господаре, војвода Стеване,
Немој одит на бој на Косово
Ноћас сам ти сан уснула ружан,
Полећеше два сокола сива,
Од Сјенице од села Дољице,
Прелећеше брда и планине,
Долећеше на поље Косово,
Ту у густу улећеше таму,
У таму им остадоше крила,
Оба ћете тамо погинути
И ја остат удовица млада,
Ја се оћу млада преудати,
Ја ћу твога сина оставити,
Ко ће твога сина подизати,
Твоја ће се кућа ископати".
А вели јој војвода Стеване:
„Љубо моја, бог те не убио
Ти нијеси на заклетву била,
У Крушевцу код цара Лазара
Ђе на скупу бљеху великаши
Од цијеле српске царевине,
Како смо се заклели Лазару:
Ко не доша на бој на Косово
Не имао од срца порода,
Ни мушкога ни ђевојачкога,
Црњел' му се у планину овце
И црњела у поље шеница,
У кућу му чедо не плакало,
У торину стадо не блејало,
И од њега не остало трага,
Без цигана што кују сједећи.
Ја се не би јунак уставио
Да ми реку војводе остале:
Издаице Васојевић Стево,
Да би тамо изгубио главу,
Љубо моја шинула те гуја
Ти се немој преудати млада
Но подижи мога Милована,
Опет ће се соколови лећи".
Кад то зачу Стеванова љуба
Проли сузе низ бијело лице
Кано бисер низ бијелу свилу,
Па се врати на бијелу кулу,
Док ево ти Стеванове секе
По имену китне Анђелије,
Грозне сузе лије низ образе,
Па говори војводи Стевану:
„Кад ћеш брате с Косова доћи
Да се ова кукавица нада".
Ал' говори војвода Стеване:
„Сестро моја китна Анђелија
Ја ћу тебе са Косова доћи
Кад изађе од запада сунце,
Проговори дрвље и камење
Црну врану побијеле крила,
Онда ћу ти са Косова доћи,
Кад ме видиш онда ми се надај
На сестру се више не окреће.
Но га ето низ бијелу кулу
Докле дође до коња дорина.
А за њиме слуга на ђогина.
Сјеницу су зечки преиграли
А Рогозну високу планину
Цијелу су вучки прескакали,
Косова се поља до(х)ватили,
Град су Звечан здраво прелазили
Док дођоше на воду Ситницу,
Кад ријека мутна и крвава,
Ту нађоше Косовку ђевојку
Рони сузе низ бијело лице
Као бисер низ бијелу свилу,
Стеван цури божју помоћ зваше,
Ђевојку му прихватила здравља:
„Да си здраво делијо незнана,
Здраво био ђе си зачасио
На твојега сокола дорина
Да не идеш на бој на Косово
Пошто нам је царство погинуло".
Но јој вели Васојевић Стево:
„Драга сестро, Косовко ђевојко
Јес л' зором јутрос поранила,
На Ситницу на воду проклету
Јел' овако вода мутна била?
Јели била мутна и крвава?"
Но му вели Косовка ђевојка:
„Драги брате делијо незнана
Ја сам јутрос зором доранила,
Доранила да бијелим платно
И да гледам по Косову војске,
До сунца је вода бистра била
Послије се вода замутила,
Провираше мутна и крвава
Наносаше капе и калпаке,
Наносаше коње и јунаке,
Наносаше свилене барјаке.
Сва се у крв претворила пуста
Све бијеле проносаше чалме",
Стеван цури опет проговара:
„Драга сестро, Косовко ђевојко
Јеси л' који шићар уграбила?"
„Јесам добар шићар уграбила
Из крваве воде извадила,
Уграбила калпак и челенку,
Све од срме и чистога злата
И на капу кнежеву биљегу,
Још сам златну шљаку уграбила
Сва од срме и жеженог злата
И десницу до рамена руку
И на руку зећир-прстен златан
Познала сам зећир-прстен златан
Да је рука од добра јунака".
Опет Стеван цури проговара:
„Дај ми капу лијепа ђевојко
Да ја познам кнежеву биљегу.
Којега је капа од војвода".
Но му вели Косовка ђевојка:
„Драги брате, незнани јуначе
Имам брата од седам година
Носим њему калпак и челенку
Војвода се грохотом насмија:
„Луда ли си лијепа ђевојко,
Мене твоја капа не требује
Кад ћ' и моја останути пуста"
Онда - цура капу дохватила
Па је дава војводи Стевану,
Кад војвода капу дохватио
И погледа кнежеву биљегу
Чим је виђе и позна је је дивно
А пита га Влаиславе слуга:
„Господаре, војвода Стеване
Чија јесте капа од јунака
Ова капа Бошка Југовића".
Даде капу лијепој ђевојци:
„Дај ми шљаку лијепа ђевојко,
Даде му је ријеч не чињаше,
Чим погледа шљаку позлаћену
Чим погледа познаде је дивно.
Пита слуга војводу Стевана:
„Којега је рука од војвода?"
Опете Стеван слуги проговара:
„Ова рука Југовић Богдана.
Дај ми руку лијепа ђевојко?"
Дала му је ријеч не чињаше,
Кад војвода прихватио руку
Проли сузе низ бијело лице
Кано бисер низ бијелу свилу,
А пита га Влаиславе слуга:
„Господаре, војвода Стеване
Којега је рука од војвода?"
„Не питај ме нити имаш рашта
Ово рука војводе Милоша.
Кад је нама Милош погинуо
Свако нам је добро погинуло.
Лазара су ухватили Турци
Оће наме останути клетва".
Даде руку лијепој ђевојци
Па појаша претила дорина
А за њиме слуга на ђогина
У Ситницу коње ућераше
И Ситницу воду прегазише
Низ Косово равно ударише,
Кад су били насред поља равна
Ту сретоше рањена јунака
На зеленку ка на горској вили
Вас зеленко у крв огрезнуо
На јунаку седамнајест рана,
Но му Стеван божју помоћ дава:
„Божја помоћ рањени јуначе!"
А јунак му здравље прихватио:
„Здраво био Васојевић Стево,
Здраво био богом побратиме,
А зар мене не познајеш побро
Ја сам главом Орловићу Павле
Па сам ево допану рана".
Стеван Павлу опет проговара:
„Побратиме Орловићу Павле
Да ми штогод са бојишта причај
Јели српска војска изгубила,
Јели нама у животу Лазо?"
А вели му Орловићу Павле:
„Побратиме војвода Стеване
Одјаши ме од коња зеленка
Па ћу тебе са бојишта причат"
Онда Стеван одјаше дорина
Па он Павла са зекана скида
Па га уми студеном водицом
И зали га црвенијем вином
Па распаса свилена појаса
Те му грдне ране завијаше.
Кад се јунак мало одморио
Па Стевану Павле проговара:
„О Стеване, јадан побратиме
Шта ћу тебе са Косова казат
Да је наша изгубила војска
Лазара су Турци ухватили
Заробили наше великаше
Ма је Мурат први погинуо
Разбучи га Милош Обилићу
Од учкура до грла бијела,
Још му стаде ногом под вилице
И Милош је погинуо Стево
Код шатора турског цар Мурата
Са његова оба побратима,
Сва је свита и господа царска
Око цара заробљена побро
Ту ја бијах допануо рана
па утекох на мога зеленка
Па наћерах на мост на ћуприју
И ту виђо Арапина Црна
Поред моста код воде Ситнице
На његову витку бедевију.
У Арапа барјак Југовића
Окренух се два и три пута
Жа' ми барјак Бошка Југовића
Да га носе у Једрену Турци,
Ћах Арапу одит на мегдану
И ту оћах побро погинути
Или отет барјак Југовића,
Док наљеже један јунак зоран
По имену Страхињићу бане
На његова ластавицу вранца
Па наћера на ћуприју вранца
Па овако Бане проговара:
„Дура вранче појели те вуци
Или ћемо данас погинути
Јали отет барјак Југовића".
Па наћера на ћуприју вранца
Те посјече Арапина Црна
И оте му барјак Југовића
Па окрену вранца од мегдана
Низ Косово Грачаници цркви
И понесе барјак Југовића
„Више не знам шта је с Баном '
Ја утекох рањен на зеленка
Да ја двору идем бијеломе".
А вели му војвода Стеване:
„Побратиме Орловићу Павле
Но ајдемо да сад погинемо".
Па скочише на ноге лагане
И бијесне коње посједоше
Низ Косово коње поћераше
Док на турске страже налазише
Од појаса сабље повадише
па сијеку и разгоне Турке.
Куда гони Влаиславе слуга
Куда гони претила ђогина
Тудије би кола прелазила
Куда гони Орловићу Павле
Његова помамна зеленка
Ваљају се на буљуке Турци
Ту би двоја кола пролазило,
Све сијеку и разгоне Турке.
Кад је дневи иза подне било
Тад се Стеван обрнуо за се
Ал' му слуге Влаислава нема
Но му слугу посекоше Турци,
На слугу се Стеван не окреће,
Но нагони својега дорина
Па сијече и разгони Турке,
Поред њега Орловићу Павле
На његова претила зеленка,
Обаљује коње и јунаке.
Кад се Стеван обрнуо за се
Ал' му нема Орловић Павла
Но му Павла посјекоше Турци.
Кад то виђе војвода Стеване
Проли сузе низ госпоцко лице
Кано бисер низ бијелу свилу,
Па он даље наћера дорина
До мазгита мљеста несретнога
До шатора турског цар Мурата
Ђе бијаху српски великаши
Међу њима српски цар Лазаре
Свезанијех наопако рука
Па овако Стеван проговара:
„0 Лазаре мио господаре,
Опраштај ми мио господаре
Доцкан ми је књига допанула
Те задоцних на бој на Косово"
А цар Лазар Стеву одговара:
„Проклет био Ваеојевћ Стево
А проклето и твоје јунаштво".
Онда Стеван поврну дорина.
Те сијече и разгони Турке,
По Косову пољу широкоме,
Док Стевана ране освојише,
А десница замори се рука,
Опет Стеван наћера дорина
До чадора турског цар Мурата.
И још бљеше у животу Лаза,
Цар Лазару Стеван проговар:
„Дај опрашћај мио господаре
Доцкан ми је књига допанула
Ране су ме освојиле грдне
Десна ми се заморила рука
Оћу царе брзо погинути".
А кад Лазар погледа Стевана
Ђе је јунак у крв огрезао
Он овако Стеву проговара:
„Ти прост да си Васојевић Стево
Све се твоје посветило тело
Но поврни твојега дорина
Не би ли ти бог и срећа дала
Да ишћераш коња од Турака
До бијеле Грачанице цркве
Ту ћеш наћи царицу Милицу
Дочекује младе рањенике
Залаже их љебом бијелијем
Залијева вином црвенијем
Она ћете тамо дочекати".
Онда Стеван поврну дорина
Тако му је бог и срећа дала
Те ишћера дора из Турака
Док доћера Грачаници цркви
Он ти нађе царицу Милицу
Која срете рањена Стевана
Одјаха га од коња дорина
Па му водом ране умиваше
Још му ране свилом завијаше
Па га зали црвенијем вином
Докле срце заигра Стевану.
Пита њега царица Милица:
„О чули ме, војвода Стеване,
Дај ми штогод са бојишта причај
Ђе погибе српски цар Лазаре?
Ђе погибе стари Југ Богдане?
Ђе погибе војвода Милошу?"
А вели јој Васојевић Стеване:
„О Милице, несретна царице
Остали су у животу госпо
Везаније наопако рука
Код чадора турског цар Мурата
Само није Обилић Милошу
Видио сам њега у комаде
Пред чадором турског цар Мурата
И кога је распорио силно,
Од учкура до грда бијела
И стаде му ногом под вилице.
Вазда му се име спомињало
Док на исток сунце излазило"
То изусти а душу испусти.
Но да видиш царице Милице,
Ђе укопа војводу Стевана,
Пред бијелу Грачаницу цркву.
На гроб му је напис поставила
По ком ће се Стеван спомињати
Да је Стево био на Косово,
И за српско име погинуо,
То је било истина је било,
Сада велим да се веселимо,
Да јунаке старе помињемо.
|
