Закукала сиња кукавица
У Божиће према Бојовића
На високу кулу Катанића,
А у племе од Васојевића.
То не била сиња кукавица
Но то била попадија стара,
Попадија попа Катанића
А сестра је попа Бојовића.
Ако кука и невоља јој је
Лани јој је попе погинуо,
Убише га турци Гусињани,
На божју га вјеру преварише
И сабљом му главу посјекоше.
А јутрос јој заробише сина;
Свукоше му госпоцке 'аљине
А изуше чизме и калчине
Па везаше руке наопако,
Везана га гоне пред коњима,
А бију га плетеном камџијом,
Одведоше пут Гусиња града
И тамо he њега погубити,
Стару мајку по срцу ранити
Јербо нема до њега једнога.
То зачуше до два Бојовића,
Бојовићу Лука и Радоје,
Јер је њима сестра попадија.
Како чуше на ноге скочише,
Џефердаре пушке дохватише,
А виловне коње посједоше
Па напријед трче пред Турцима
Докле на крај Шеремета били;
Ту стадоше, коње објахаше
И бусије тврде заузеше.
Мало било, дуго не трајало,
Кад ево ти Гусињани Турци,
Вичу, грају и коње играју
И везана воде Катанића,
А бију га плетеном канџијом
Станац би се ками расплакао
Од жалости поповога сина,
А некмоли његови ујаци.
Кад виђоше до два Бојовића
У невољи својега сестрића,
Тад' Радоје на пут искочио
Па Турцима вако говорио:
"Еј ви, море, Гусињани Турци
Стан' те мало шта сте похитали,
Да видимо ђе сте до сад' били
И какав сте шићар задобили.
А знате ли, не знали ве људи
Сестрића сте мога заробили,
То нијесте добро учинили;
Пустите ми рода везанога,
А просто ви што је досад' било;
Боље с' миром да се растанемо
Но овуда да кавге чинимо.
На то њему Турци говораху:
"Бојовићу, мрки ђаурине,
Склон' се с пута, не замећи кавге,
Е тако нам наше вјере тврде
Тргну' ћемо букове батине
Па ти свако ребро изломити,
Да не можеш својој кући поћи
Без носила и грдила твога."
Кад то зачу Бојовић Радоје
Турцима се грохотице смије
И овако њима одговара:
"Не будал' те, Гусињани
Турци, Јер ако сте тако наумили
Лудо сте се у то преварили,
Пређе ћете изгубити главе,
Но што ћете мене наудити,
А лако је било заробити
То дијете попа Катанића
Ђе се игра по росној ливади
Крај нашега висока чардака
Кад нас оба дома не бијаше;
Али није лако дочекати
Од Превије до два Бојовића."
Па потеже бистра џеферадара
И на Турке ватру оборио.
Пуче пушка крај зелена Лима
А одјекну гора и планина,
Од јеке се поплашише вуци,
А од пушке Гусињани Турци,
Јер та пушка погоди Турчина
Најбољега што прати дружина
И он мртав паде на земљицу.
Уто турске пушке запуцаше
На јунака Бојовић Радоја,
Али њему добра срећа била
Ни једна га није погодила.
Кад поп Лука виђе да је мука
И он својим џефердаром гађе,
Добро гађе, ал' боље погађе,
И он уби једнога Турчина
Који мртав паде на земљицу,
Остали се узбунише Турци,
Побјегоше у гору зелену
Сакрише се у буково грање,
А дијете попа Катанића
И његово госпоцко ођело
Оставише на сред друма пута.
Кад виђоше до два Бојовића
У животу својега сестрића
На сусрет му оба потрчаше,
Руке шире у лице га љубе,
И кидају везе на рукама,
Што га бјеху савезали Турци.
Па ту браћа мало починуше
И сестрића свога ођенуше
У његово госпоцко ођело.
Још му даше коња јахаћега
И ето но свијетло оружје
Што узеше тада од Турака,
Па се браћа натраг повратише
И одоше низ Васојевиће.
Веселе се до два Бојовића,
Веселе се мећу из пушака
И ђе дођу и кудије прођу.
Свако њима афериме даје:
"Бре, аферим, до два Бојовића,
Свијета ви образ међу људе,
Међу браћом и међу дружином
И племеном од Васојевића,
Кад јуначки данас избависте
То дијете попа Катанића
Да га клети не поробе Турци."
|
