Што се чује писка на крајини,
А на Мокри лијепој планини
Дал' је мајка изгубила сина?
Ил' у мреже упаднула вила?
Дал' су ждрали смели се у тами?
Но од тога није ни једнога,
Но су муке Срба витешкога:
Процвилио Микић командире
А са Мокре крваве крајине.
Јер на њега сила навалила,
Силна Турска војска ударила,
Јашар паша од Пећи широке
Са двадесет хиљада Турака;
Микић нема триста Величана,
Витезова, добрих граничара,
Вешовић је њега поставио
Да му чува широки предио.
Од Чакора до врх Шекулара
Ђе друг друга не може дозвати
А не ланац борбени држати.
Вешовић се лудо преварио,
Те је малу стражу поставио.
Јашар паша, да га Бог убије,
С' много војске земље Метохије
И проклете пред њима Руговце,
А од вазда опаке зликовце.
Када паша дође у Кућиште
Ту уреди војску за бојиште:
Једну посла Чакору планини
Другу води ка Мокри крајини
Доклен дође врху Кукољскоме,
Ђе су многе закукале мајке,
Он отпоче борбу огњевиту
И алакну силу плаховиту.
Дочекаше храбри Величани,
Вични боју храбри граничари,
Од њих пуче три стотин' пушака:
А двадесет хиљад' од Турака.
Још топови Турски зајечаше,
Арнаути сви зајаукаше,
Па навали сила од низама,
Паде црна на планину тама.
Већ друг друга не види, ни чује,
Мокра јечи, Чакор одјекује,
По гласу се Величани вичу,
Турке бију, натраг се измичу.
Вични боју на граници љутој
Отпор дају Турској сили крутој.
На планини вељој Сјекирици
Топови су далекобојници
Који бију у Турску ордију.
Ама силни силом оборише
И планину Мокру освојише,
Заузеше крајем од омара
До ломнога мјеста Шекулара.
Притискоше бутум Ваганицу,
Запалише Српску пандурицу,
Са Чакора силни навалише
И Велику палити почеше.
Ама многи онђе изгибоше
И са њима два су официра:
Јокић Бацо, јуначина стара.
Гојковићу млади Миловане,
И Радевић млади барјактаре.
Кад се Микић на муци видио,
Труба свира, војнике групира,
У ономе долу Приједолу.
Ал' да видиш и вишу невољу
Војницима несташе фишеци.
Изнемогли многи рањеници,
Међу њима крвави ратници,
У јунака поцрњело лице,
Крв се многа лије немилице,
Леба нема јунак да поједе
Санка нема, а почивка није.
Микић кличе, а за помоћ виче,
А имени храброг Вешовића:
"Упомоћ ми, славни команданту!
Молим ти се, славни официру,
Шаљи војску и шаљи топове
Е је веља сила ударила,
Што је сада мука на јунаке!
Још да нису далекобојници
На планини, хладној Сјекирици,
Не би било више ни гласника,
Од мојега ни једног војника.
Стоји писка жене и ђетета,
Турска јури, нико јој не смета!
Више нема снаге код војника,
А моја се запали Велика".
Кад Вешовић гласе разумио,
Оштром сабљом камен ударио
Махнит јунак, да га Бог убије!
Па Вешовић овако говори:
"Вјешт је Турчин да се добро бори!
Куд је Јашар паша наумио,
Добро ли је мене преварио?
Е ма нећеш, Туре, ако Бог да,
Без дебеле твоје погибије."
У по ноћи витез полетио,
Пола војске на Плав оставио
Да се бије докле опет дође,
У тајности у планину пође,
Собом води свог рода Краљане
Што су добри за бојне мегдане,
Шекуларце од вазда јунаке.
И понесе убојне топове,
Митраљезе, храну и џебану.
Сам Вешовић топове поможе
Да их носе и Србе соколи:
"Напред",виче, "Бог ћe нам помоћи,
Још ће брзо сердар Јанко доћи,
И његови лави Црногорци."
Витезови полећеше момци,
Зора свану, а Вешовић бану,
И ту нађе јадне Величане,
Изнемогле, мрачне и крваве.
На живо га срце забољело,
Код њих жене и њихова ђеца,
Величани храбри крајишници
И крвави, вазда, убојници.
Што су Турској много јада дали
Зачула их цијела Европа!
Још кад виђе силу многобројну?
Турску војску и уредбу војну,
Часнијем се крстом прекрстио
И на Турску војску ударио
По средини силе и ордије
Са намером ланац да пробије.
Боже мили, немила састанка!
Немила се игра затурила,
На мегдан се црна крв пролила.
Срби дошли у славу прегнућа
Једна другој кивна и упорна,
Обје војске напријед пођоше.
Одједном се ватром дочекаше,
Паде тама у сред поља равна,
Све урличу велики топови,
А под небом гачу гавранови.
Пада јака киша, зрна мала,
На бојиште љеса мртвих пала,
Ватра гори и гору и траву,
Јунак бере на мегдану славу.
Митраљеза стоји јака цика
Поста јаук многих рањеника,
За три дана дијеле мегдана.
Турчин више напријед не шеће,
Црногорац пропустит' га неће!
Вешовић је јунак и паметан
Прегалац је, а на мегдан срећан!
Па све групом војску претураје
На налете и све нападаје,
Турци гину и буне се јако,
Срб' добија, напријед' једнако.
Ту се бише три бијела дана
Пјевајући војводу Миљана,
Сјећајућ' се његових мегдана.
А четвртог данка бијелога
Дуну ветар с' Кома високога,
Крсташ орле над Србима стаде,
А Вешовић наредбу издаде,
На јурише врху Кукаљскоме
На средини душманину своме!"
Све полеће у смрт неминовну
Да добије данас срећу нову.
Вјетар хучи, а трава се вија
Сила силу на мегдан добија.
Полећеше крвави јунаци,
У шанчеве турске ускочише,
За бјела се грла доватише,
Један другог бајонетом пара
И у крви јуначној обара.
Ту се клаше за пуна три сата,
Све Вешовић игра свога хата,
А све браћу и храбри и виче,
У шанчеве рањеници циче,
У шанчеве само је ломљава
А по Мокри чује се грмљава.
Разрише се брда на планини,
Неста снаге Османовој сили.
Закукаше на Кукаљу Турци,
Сломише се, плећа обрнуше.
Кад се сломи сила и средина,
Страх ухвати на мегдан Турчина,
Све окрену у бјегство се дава,
Бог помаже, Србину је слава!
Нож сијева и пуцају бомбе
Оста грдно на бојиште гробље.
Турчин бјежи све до Алајкова
Од налета Срба соколова
И до воде Даше Шекуларца.
Од како је гавран поцрнио
И оружје ђаво начинио,
Није гуја гују дочекала
Нити виша погибија била.
Мање Срба, а више Турака,
Весели се, Црна Горо мала!
Која стоји на гласу одавна,
Нек се пјева и помиње слава
Из ратова крвава Балкана!
Док је рода од Србина славна
И оружја и српских гусала!
|
