Бијела је кликовала вила
Са врх Кома високе планине,
Вила кличе на Штавну планину
А прикличе зелену катуну
На студеној води Пабуници
Па дозива Савића Милића:
— „Ђе си данас Савићу Милићу,
Ђе си данас ниђе те не било,
Кад ваљаде тебе неимаде,
Кад неваљаш овуда се скиташ;
А видиш ли на њих не видио
На Штавну ви удрише Брђаии
И са Штавне плијен плијенише,
Узеше ви узорне волове
На врату ви осташе јармови
Ка’ што су ви на леђа самари,
Јер ви лани коње плијенише.“
Ал ту нема Савића Милића
Но је поша’ у Ипеку граду
Да донесе товар коломбоћа
Ка’ што смо се вазда научили,
А остали пошли по четама,
По четама и по косидбама,
Тек ту момка ђавољега нема.
Ал’ се љута придесила гуја,
Љута гуја Бацанов Милићу,
Нит’ с’ изува нит’ обуће суши,
Нити скида свијетло оружје
Но све чува на планини стражу
Од Брђана и од Малесора
И од злица Колашина града.
Па кад чуо што говори вила
Одмах јунак на ноге скочио,
По сриједи брешку дохватио,
Па излази из кладе борове,
Чим изађе у поћеру пође.
Оде Милић билом планиискијем
Ка’ звијезда небом пламентнијем,
А за њиме двоје ђеце мало,
Томнић Милош и Томов Радуле
И делија Вуковић Илија.
Кад дођоше крај Кома планине,
Ту сједоше мало починуше,
И тамна их ноћца ухватила.
Проговара Бацанов Милићу:
— „О делија, Вуковић Илија,
Ти ако 'ћеш мене послушати,
Ајд’ пријеђи на Варду планину
Код војводе Сима Лакићева
И кажи му од мене поздравље:
Нека дигне са Варде јунаке,
Па нек’ иде Поду Боровоме
И нек’ чува стражу од Брђана;
Ја ћу право к Међукомљу поћи
И клицаћу на Љубен Краљане,
Да затеку Поље Игленово,
Да затеку стралсу од Брђана,
И притеку мене у помоћи
Ако ли ми до невоље дође.“
Кад то чуо Вуковић Илија,
У млађега поговора нема
Па он скочи на ноге лагане
И отиште право низ планину,
Ииз високу гору Мијајлову,
Не боји се о те горе вука,
Нит се боји чете нит ајдука
Дако нема ђавољега друга.
Па претури гору Мијајлову,
Здраво дође на Варду планину
Код војводе Сима Лакићева
И нађе га на своме чардаку,
Ђе сједаше и почијеваше
И све њему по истини каже,
Шта је било шта се догодило
И како га Милић поздравио.
Кад то чуо војевода Симо,
Он устаде на ноге лагане
И припаса свијетло оружје,
А повика све Фатиће редом,
Све Фатиће и Кастратовиће
И малену ђецу Бабовиће;
Па он оде Поду Боровоме
И ту јаке истурио страже.
Ал’ да видиш Бацанов Милића,
Он окрену право Међукомљу,
На кад био у Веље Точило,
Пушком гађе а авазом виче
И дозива на Љубан Краљане
А имени Лабовић Станишу
И сокола Мартиновић Пера:
„О чусе л' ме на Љубен Краљани,
Затеците Поље Игленово,
Затеците стражу од Брђана,
Јер су нама ноћас ударили
И велики плијен плијенили.“
Ал’ с Љубана неко одговара:
— „Нема овђе Лабовић Станише,
Нит’ сокола Мартиновић Пера,
Ни’ њихова друга ђавољега
Но су пошли у Баре широке,
По Барама да покосе траву,
На срамоту Колашину граду,
А стада су сама оставили
Код некакве ђеце перчинаша.“
То зачуше Брђани ајдуци,
Прво зачу Поповићу Ристо
Па дружини ријеч одговара:
— „Браћо моја и дружино драга
Неко гласом и авазом виче
И дозва на Љубан Краљане,
Ја бих река’ и бих се заклео
Да је главом Бацанов Милићу,
Ти остани са мном у пусију
Но ме слушај од Пипера Стево
Нек’ дружина плијен проћерају,
Ти остани са мном у пусији
Да чекамо Бацанов Милића
И горскога убијемо Вука;
Ако нама бог и среће даде
И Милића ноћас погубимо
Лако ће нам бити четовати,
Преко Кома до зелена Лима
Да нас побро не заболи глава.“
Па ту оба паше у пусију
Да чекају Бацанов Милића,
А дружииа плијен проћераше
И одоше Међукомољу равном
Мало било дуго не трајало,
Кад ево ти Бацанов Милића
На пусију тврду нагазио
И на њега пушке запуцаше:
Пуче пушка Риста Поповића
На јунака Бацанов Милића
Ал’ неуби Бацанов Милића
Но крај њега дијете Радула
И он паде у Комско точило
Па запишта као змија љута:
— „А мој стрико Бацанов Милићу,
Ја сам љутих допануо рана
Убише ме пушке од Брђана,
Прихвати ме и воде донеси
Јер ме веља уморила жеђа.“
Ал’ га Милић замучкује муком:
— ,,Муч’ дијете каменом ти било,
Јер те могу посјећи Брђани
А рана је за јунака шала
Док је њему на рамена глава.“
Кад то зачу Поповићу Ристо,
Он мишљаше да сијече главе
Па потеже пламена анџара
И напријед загон учинио
А срете га Бацанов Милићу
Са рамена брешком убојитом.
Пуче пушка Бацанов Милића
Те погоди Риста Поповића
У ковије међу очи двије,
Прскоше му пусте обадвије
Те незнаде ни шта му је било.
Кад то виђе од Пипера Стево
На Милића загон учинио,
Ал’ и њега Милић дочекује
Из појаса мрком кубурлијом
Те погоди од Пипера Стева
На сред паса укиде му гласа
Ни земља га не дочека жива.
Ту се деси Томнићу Милошу,
Каква вајда што се придесио
Кад он пушке није ни мрчио;
Наопако ђе се привезао
У ћесе му два фишека били
И обадва бјеше изгубио,
Све му боже, наопако било.
Ал’ да видиш Бацанов Милића,
Он исправи синовца Радула
И узима биља из Точила
Те Радулу ране превијаше
И зали га студеном водицом.
Па дохвати брешку рамајлију
Напуни је прахом и оловом
И овако њојзи проговара:
— „Брешко моја нека ти је хвала
Ти си мене вазда послушала
И велики шићар задобила,
Али сада боље но икада.
Па он пушци живу ватру даде,
Пуче пушка ка’ тријес од неба
Док се Комске горе проломише.
То зачуо Лабовић Станиша
У Барама на росне ливаде
Па дружини ријеч проговара:
— „Браћо моја и дружино драга,
Ја бих река и бих се заклео
Да је пукла брешка Милићева
И њему су ударили Турци,
Ја ли Турци ја ли Мелесорци,
Јал’ ето ’ни Брђани ајдуци
И он бојак бије с Брђанима;
Знам да ће их Милић дочекати
Ал’ помоћи ни одкуда нема
Ако њему до невоље дође,
Но узмимо пушке по сриједн
Па трчимо њему у помоћи.“
Таман оии у ријечи били
Кад одјекну пушка с Трешњевика,
То је пушка Аковића Мића,
Абер даје низ питомо Краље,
Да на Штавну удрише Брђани.
Глас одјекну низ питомо Краље,
Стаде вика младијех моптака,
Стаде треска добријех јунака
И свак трчи на Ком на планину.
У то зора на истоку свину,
Мало било дуго не трајало
Кад ево ти Вуковић Илија
Па Милићу добро јутро виче
А Радулу ране чсститаше,
А Милић му љепше прихватио
И на шићар руком показује.
Таман они у ријечи били
Кад ево ти Лабовић Станише
И сокола Мартниовић Пера,
И са њима Аковића Мића
А за њима стотина момака,
Све Краљана као ватре живе,
Па Милићу добро јутро вичу
А Радулу ране честитају,
А Милић им љепше прихватио
И на шићар руком показује.
Таман они у ријечи били
Кад ево ти војеводе Сима
На ђогату ка’ на горској вили,
А за њмме педесет момака
Све Фатића и Кастратовића
И малене ђеце Бабовића.
Па Милићу добро јутро вичу
А Радулу ране честитају,
А Милић их љепше дочекује
И на шићар руком показује.
Ту сједоше мало починуше
И с Милићем еглен затурише.
Ал’ говори војевода Симо:
— „Бе! Аферим Бацанов Милићу
Кад јуначки дочека Брђане
Више теби ударити неће.“
И тако је било побратиме
Иијесу му више ударали.
|
