Султан Азис отправио војску
На Николу Петровића књаза
И његову ломну Црну Гору,
Па на троје разд’јелио војску:
Једну спреми низ Херцеговину,
А пред војском Дервиш-пашу свога;
Другу спреми Албанијом равном,
Да удари на Брда широка,
А пред војском пашу Абди-пашу;
Трећу војску на Васојевиће,
А пред војском двије паше силне:
Селим-паша и Хусеин-паша,
А за њима двадест хиљадах,
Што низамах, а што Арбанасах;
А у Скадар својега мушира,
Омер-пашу вељега везира,
Да с цијелом војском командира;
У Призрен су разд’јелили војску:
Селим-паша на Будимље пође,
А Хусеин у Гусиње пође.
Глас допаде у Васојевиће
Баш соколу војводи Миљану,
Да ће њему ударити Турци;
Онда јунак на ноге скочио,
Поче купит’ по нахији војску,
брже трче седам капетанах
И двадест младих перјаниках
Од зенђиле Васове нахије;
Док ево ти млади барјактари,
Под барјаке уређена војска
У широке Ђурђеве Ступове,
Код бијеле цркве светог Ђорђа;
Па Војвода међу војском стаде
И поче им јунак бесједити:
„Васо’вићи, моја браћо драга!
Чујете ли треску и грмљаву
Око наше српске Горе Црне,
Црне Горе и равнијег Брдах,
И како се кољу Црногорци
И Брђани, на гласу јунаци,
Са Турцима на свакоју страну?
Турска их је сила оклопила,
Ми сједимо, ништа не чинимо!
И нама се султан потежио,
Посла’ нам је двије паше своје
И за њима двадесет хиљадах;
Но јуначки да их дочекамо
На свијетле сабље и гадаре,
Па што коме Бог и срећа даде!
Ја се уздам у Бога вишњега
И у стару срећу црногорску,
Да хоћемо придобити Турке”.
Стаде Миљан уређиват’ војску:
Капетане један до другога,
А за њима уређена војска,
Није шала, драги побратиме,
Ко погледа војводу Миљана
На ђогату коњу од мегдана,
Јунаштва му у хиљаду нема,
И љуцкога ума и разума;
Још овако ријеч бесједио:
„Васо’вићи, моја браћо драга!
Ја се у вас могу поуздати,
Ка’ у моје срце у њедрима,
Ка’ у моје свијетло оружје;
Ја знам да сте добри за јунаштво;
У кога се понајбоље надам?
У два брата до два Дедовића,
Једно Мира, друго Радисава;
Од Тураках препанут’ се неће,
Најпрви ће почет’ с’јећи Турке,
Ка’ што су се вазда научили;
И сокола капетан Радула,
Печа ситна, ма је огњевита,
Њега фале наши крајишници,
Да сијече добро турске главе;
И сокола Поповић Ивана,
И делију Милетића Ђола,
Вазда сам га у боју гледао
С голим ножем у бијеле руке
Ђе сијече око себе Турке;
И сјутра he тако, ако Бог да!”
Васо’вићи, сиви соколови,
Почеше се међ’ собом да фале,
Колико ће који посјећ’ главе;
Утолико навалише Турци
На Крушево до Полимља равна.
Пред њима је паша Хусеине;
Дочека га војвода Миљане:
Ту се ваздан бише и ћераше:
Ту се црна пролијева крвца.
Један другом одолет’ не може,
Докле их је ноћца раздвојила;
Мало Србах, а мало Тураках,
Јунаци су бољи Црногорци,
Него грдни Османлије Турци.
Код војводе окупља се војска,
Према турске табор начинио,
Па дозива пашу Хусеина:
„Хусеине, турска кукавице!
Јесам ли те како дочекао?
Јесам ли ти направио меса
Од твојијех паша и бимбаша?
Многе сам ти откинуо главе,
И много ли ти узео оружја
И добријех коњах седлениках,
Како ће ти на конаку бити?
У јад ће ти ова ноћца доћи,
А на горе јутро осванути,
Ако Бог да да те нађем туна!”
Паша шути, ништа не говори,
Види турску грдну касапницу,
Види многе мртве и рањене,
Види многе пос’јечене главе
Од Тураках царскијех синовах;
Препаде се срамота га била,
Па утече главом без обзира,
А за њиме сва остала војска,
Утекоше Плаву и Гусињу,
А глас дође војводи Миљану,
Ал’ се Миљан грдно расрдио
На главаре и на капетане
И на младу момчад барјактаре:
„Што чинисте, што их не гледасте?
Но пуштисте да побјегну Турци!”
Ту искори све главаре редом
И његове цијеле војнике,
Па им строго говори војвода:
„Слушајте ме, моја браћо драга,
Утече ни паша Хусеине;
А нека га, срамота га била!
Но пазите пашу, Селим пашу,
У Будимљу на пољу Рудешу,
Радите га ухватити жива
И његову затријети војску”.
Оде Миљан код Будимља равна
И разгледа пашине чадоре,
Ђе је Турчин утврдио шанце,
А у шанце низам у параде,
А око њих брзе коњанике,
Међу њима зелене лубарде.
Па кад Миљан уредио војску
Око поља на свакоју страну,
Тад дозива пашу, Селим пашу,
И овако њему проговара:
„Селим пашо, изгубио душу,
Као што ћеш изгубити главу
И сву твоју несрећну дружину
И топове цара од Стамбола
И његову азну и џебану,
Да те није књига допанула,
Од твојега паше Хусеина,
С којијем си раздвојио војску
И на нашу земљу ударио?
Је ли ти се добро похвалио?
Је ли доста робља заробио?
Јуче сам се ш њиме поздравио
У Крушеву до Полимља равна;
Ми смо њему много јада дали
И много му војске изгубили,
Па ме јутрос не смје ишчекати,
Да и јутрос мегдан дијелимо,
Но утече Плаву и Гусињу
И уведе неколико војске;
Па сам се ја к теби потешио,
И тебе hy знати поздравити”.
Селим паша вјеровати неће,
Што му каже војвода Миљане,
Но све боље уређује војску
И овако говори војводи:
„Држи ми се, војводо Миљане!
Ти не можеш мени ударити,
У мене је азна и џебана;
У мене су коњи и топови
И цареви бирани војници;
Ћераћу те уз Ком, уз планину,
Гонићу те низ Брда широка,
Зајмићу те преко Горе Црне,
У сиње те море утопити”.
У ријечи, у којој бијаху,
Ал’ ето ти једног коњаника,
Арнаута из града Гусиња,
Вас у црну огрезну крвцу;
Кад пред пашом у табору дође,
Селим паши ријеч проговара:
„Хусеин је мене отправио,
Да ти кажем, шта је јуче било,
На Крушеву и Полимљу равном;
Ми смо јуче грдно изгинули,
Па утекли главом без обзира,
Од Миљана и Васојевића,
Него бјежи, не унио главе!
Ка’ је боме ни унијет’ нећеш”.
Када паша ријеч разумио,
Препаде се, срамота га била,
Па утече главом без обзира,
А остави попете чадоре.
То видио војвода Миљане,
Па је за њим уредио војску
Васо’вићах двадесет стотинах.
Јаше Миљан претила ђогата,
Голу носи у рукама ћорду;
Зове Миљан пашу Селим пашу:
„Обрни се, срамота те била!
И обрни претила алата,
Да јуначки мегдан дијелимо,
Ђе гледају обадвије војске”
Паша шути, ништа не говори,
Но погледа Миралаја сина,
А Миралај у зелену траву,
Оба бјеже, не осврћу главу;
А гони га војвода Миљане,
С’ дв’је хиљаде Србах витезова.
Побише се Срби са Турцима,
Цикте танке брешке и латинке,
А пуцају турске кумбурлије;
Стаде јека цареве лубарде,
Стадоше се преметати момци,
Убојници са обије стране:
Гину Турци, гину Црногорци,
Соколи их војвода Миљане,
Пак повикну до два Дедовића:
„Ђе су турске главе и оружје?
Но свакога унијеше мртва!”
Но да видиш два сокола сива,
Ђе у Турке јуриш учинише,
А поред њих капетан Радуле,
С побратимом Вулетићем Ђолом,
Па у Турке јуриш учинише,
И почеше први с’јећи Турке.
Ово виђе Милун капетане,
Па повикну барјактара свога,
Барјактара Марнића Новака:
„А Новаче, мој соколе сиви!
Сад у Турке да се огледамо”.
Скочи Новак као соко сиви,
Па у Турке јуриш учинио,
Носи барјак у бијеле руке,
Па он јунак поче с’јећи Турке.
Кад виђеше млади барјактари,
Ђе загази Милун капетане,
С барјактаром Марнићем Новаком,
Сад кидиса двадес’т барјактарах,
А за њима двадесет стотинах,
Сви у Турке јуриш учинише
С ножевима у бијеле руке.
Стаде клепет уз Будимиље равно,
Ту се ломе мачи и анџари
И од живе ватре џефердари;
Ту се ломе сабље и гадаре;
Ту се кољу млади убојници;
Гину Турци, гину Црногорци;
Ту се многа пролијева крвца
Од Тураках и Црногорацах;
Соколи их Миљан са ђогата,
Крвава му сабља до балчака,
А десница до рамена рука;
Док у Биор доћераше Турке,
На томе су боја раздвојили.
Тада Миљан повратио војску,
С војском сиђе у Будимље равно,
Сједе Миљан на пољу Рудешу,
Ђе су турски попети чадори,
За њим иде војска сваколика;
Тада своју избројио војску,
Али му је војске изгинуло
Сто и тридес’т и четири друга,
Међу њима два сокола сива:
Једно ти је капетан Радуле,
А друго је Милетићу Ђоле,
Још имаше триста рањениках,
Што су ране у боју добили.
Пак стадоше бројит’ турске главе,
Ту нађоше шеснаест стотинах,
Међу њима Селим паше глава
И његова Миралаја сина.
Носи главу Дедовићу Миро
Од силнога паше Селим паше,
Па је јунак пред војводу тура,
Још овако њему проговара:
„Ево глава Селим паше силна
За мојега брата Радисава,
Којега сам јутрос изгубио
У овоме боју крвавоме”.
Стаде Миљан шићар дијелити,
Он дијели ћурке и саруке,
Па дијели коње седленике
И с Тураках свијетло оружје,
А изабра дванаест сабаљах,
Те их посла своме господару
На Цетиње Петровићу књазу,
И посла му лист књиге бијеле,
Све му каже што је код њих било,
И како су Турке пропратили.
Када књаза гласи допадоше,
То је књазу много мило било,
На Табљи му пукоше лубарде,
Шенлук чини војводи Миљану
И његову свакоме војнику;
Још овако књаже проговара:
„Бре аферим, мој воводо прави!
Кад знаш тако дочекати Турке,
Ти си Србин, српскога имена
И од српске крви и племена,
Здраво био са свијем Србима!”
|
