Црна Гора са седморо Брда
за Турску је качаница тврда,
турски закон ништа им не значи
не дају се данци нит’ харачи
нити Турчин може с миром проћи
црњи су им дани него ноћи
шаљу војску и додазе паше
да Брђане препадом устраше
да униште Немањића круну
да Крст часни и Свијећу пљуну
достојанство своје да изгубе
да исламски подумјесец љубе.
Па најгору покупише банду
у тврдоме Колашину граду,
на домаку јуначкој Морачи
покорити Ровца много значи
и Ускоке и Васојевиће
а онда би за Бјелопавдиће
да заузму Чево и Цетиње
па да сруше хришћанске светиње,
а џамију у град да noпepe
да се хоџа са мунара дере.
Па кад Мехмед Али-паша бану
на пространу Букову Пољану
преко петн'ест хиљада војника
распасани иду без ризика
мисле спалит' све Васојевиће
ал' не могу, све друкчије биће.
Неће гледат' Сулејамана паше
за којијем Али Саиб јаше
на његова бијеснога хата
преко Спужа пут Скадарског Блата
до Цетиња црногорског града
Али-пашин договор пострада,
погибе му осамсто војника
и сва ратна уништи техника
јер их Тодор Вешовићу срете
Брђани су к'о пушке запете
ударише војсци Али-паше
планове им ратне побркаше.
Онда паша други план саставља
па пут к Доњој Морачи наставља,
а липовска и речинска чета
силну војску Апи-паше срета.
Вукалица Шуњом Драшковићу
Радованов Лакић Милајићу
још је с њима прекобрдска чета
Ћућа Новов Вујисић их срета
под командом Баша Божовића
Милисава Мишнин Вујисића
Ракочевић Ђоковога Живка,
Митрофана Бана, надратника
истакнутог, славног, паметара
што планове за одбрану ствара.
Петровића Божа помоћ тражи
да морачке захтјеве уважи.
„Јер је маса пошло Морачана
да спријече пашу Сулејмана
преко Спужа ка Цетињу града
па у овом безумном нападу
злогласнога Мехмед Апи-паше
зависни смо од помоћи ваше“.
Онда Божо, Бану одговара:
„Послат ћу ти два витеза стара.
Чувенога сердара са Чева
Пејовића Пера Јокашева
и познатог сивога сокола
Вешовића Миљана Вукова
што положај држе у Шаранце
нека прођу Сињајевином кланце
са Језера свих пет батаљона
под команду Бана Митрофана".
Па Митрофан распоред направи
нека војску Пејовић остави
код Црквина и села Сеоца
са лијевог крила браниоца,
а војводу Миљана Вукова
код Равањских, нек’ дође Долова
батаљона сва три да остави
и команду своју да постави.
Кад Вешовић доби препоруку
на хитање и на брзу руку
са војском је стигао до Равни
па војвода из ратова славни
план војнички и распоред даде
онда четне постави команде:
Див јунака Мира Дедовића,
а до њега Зарију Бакића,
четовођу Зарију Протића,
познатога Трифуна Лабана
што је вазда спреман за мегдана,
па Вешовић постави Тодора
на излазу Равањскијег гора.
А Пејовић наредбу погази
па одмори на Коњеве Лази
још два сата до Мораче има
не би прије да је са крилима.
А борба се у Морачи бије
крв се људска на све стране лије.
Ту барјактар Симуновић* кличе
с положаја да се не узмиче
и нек' звона манастирска звоне
Турке једни на друге нагоне,
збунио се Мехмед Али-паша
ђавола је тражио и наша’.
Миљан Вуков турску силу гази
десно крило пашино порази,
а Митрофан неда к манастиру
па се Турци више не опиру
но почеше обртати плећи
план стварати како ће утећи.
Нема нико са лијевог крила
Пејовића војска закаснила
као Марко на Пољу Косову
кад видјеше Турци грешку ову
Колашину пролаз направише
ђе је Перо Пејовићу више
зашто држи оба батаљона мора
чути манастирска звона,
док Шаранци Рада Кнежевића
и Ускоци Михајла Дожића
од Сеоца села наступише
са лијевог крила ударише
да су стигли прије сат времена
не би турске главе на рамена
долазило Колашину граду
но у овом жестоком нападу
Вешовићу Миљан командује
десно крило да их дочекује
под командом Зарије Протића,
а с помоћу Зарије Бакића
да окрену своје јединице
да не дају турске одступнице,
ал’ нехатом Турке пропустише
повјерење своје изгубише
да их Миљан издајица зове
да им узме сабље и грбове,
због таквога њиног поступања
сва су војна изгубили звања.
Жалише се код књаза Николе
за сабље га и грбове моле
да им врати чинове и звање,
а Никола кад упозна стање
рече: „Више од двије хиљаде
турске војске у Морачи паде,
а било би пуно, пуно више
да их ваше чете не пустише.
Ви би оба заслужили славу
па је Миљан Вешовић у праву,
кад сте били обавезни знати
Наредба се мора поштовати
јер се играт' с Наредбом не смије.
Ту се граби ко ће бити прије
да поносно буде на бранику
и да пораз природи крвнику,
а не да му пролаз омогући
да унесе здраво главу кући
те су многи сачували главу
разумите, нијесте у праву.
Да су тако остали радили
Морачу би Турци покорили
и војска би Мехмед Али-паше
пришла војсци Сулејмана паше
па кренула из Бјелопавлића
пут Биљарде куће Петровића.
Не би Црне постојало Горе,
а моје би запалили дворе
манастире са земљом сравнили,
а џамије одмах саградили
ми не бисмо више били људи
па се чуду не могу изчудити
одакле вам толико дрскости
да тражите код књаза милости.
Ја познајем Миљана Вукова**
он у јато спада соколова
ријетко је такве величине
због тактике и ратне вјештине
Манастир су у Доњој Морачи
заузети хтјели освајачи
преко петнаест хиљада војника
под команду храброга ратника
злогласнога Мехмед Али-паше
па их снаге поразише наше,
а било би пуно другачије
да грешака, ваших било није
и сердара Пера Пејовића
зар војводу треба Вешовића
осудити за пропусте ваше
и спасење Мехмед Али-паше.
Сад не може другачије бити
не може се туђим перјем кити'.
Вешовић је одигро улогу
какву само витезови могу.
Слушао је Митрофана Бана,
а ваша ће брука и обмана
останути вјечно записана.
Требали сте о томе мислити
и у ланцу борбеноме бити,
као што је маса Морачана
око Спужа била тога дана,
кад су многе јединице наше
на нападе Сулејмана паше
удариле као горски вуци
све докле су поражени Турци.
Па сад сваки своје бреме носи
ко се стиди, а ко се поноси
није Његош узалуду река':
„Част и брука живе довијека.
|
