Књигу пише ага од Медуна
Па је шаље у Васојевиће
а на руке Бабовић Јовану.
У књизи му ага говораше:
"Каурине, Бабовић Јоване,
Ја сам чуо ђе причају људи
Да си јунак да таквога нема,
А фале те сви Васојевићи
И остали Кучи и Крајина;
Њина ми је досадила фала
Ал' ни мене не куди дружина.
Ја сам диздар од Медуна града
И ја судим на Куче цијеле,
А зовем се Амза Ђурђевићу.
Па ме слушај, Бабовић Јоване,
Кад' те тако фале покрајине,
Изиди ми на мејдан јуначки
На ономе Крсту Илиноме,
Да на сабље мејдан подвојимо;
Собом узми кићену брђанку
Ја hy узет' каду булу младу,
Ко добије нека води двије.
Не дођеш ли мене на мејдану,
Послаћу ти везак и прешљицу
Да ми везеш свилена јаглука,
Мјесто моје лијепе кадуне.
Ни на том'те нећу остављати
Но ћy листом Куче подигнути
И остале подгоричке Турке,
Ударићу на Васојевиће
И тебе ћу жива уфатити,
На веље те муке ударити".
Кад' Јовану таква књига дође,
Он се стаде грохотице смијат,
И овако оде говорити:
"Гле курвића, аге Ђурђевића
У чему се ага замислио,
Те је мене на мејдан позвао,
А, тако ми Бога милоснога,
Изаћи ћу ја аги на мејдан,
Као да hy у меану пивну,
И надам се у Бога милога
Да ћу аги одсијећи главу."
Па је Јован љуби говорио:
" Анђелијо,моја вјерна љубо,
Ти отвори сактијам сакето,
Старо свлачи а ново облачи,
И нареди што најљепше можеш
Е оћемо ми на мејдан поћи."
Па се Јован стаде сигуроват,
Он навлачи дивно одијело
Најпослије ћурак од курјака,
А о куку мача зеленога;
Па се крену низ бијелу кулу
А са њиме љуба Анђелија,
Док сидоше у мермер авлију,
Ђе нађоше два коња витеза,
Оседлана и осигурана,
А прати их баба Вишња стара,
Баба Вишња, Јованова мајка, Су
зе рони, а Богу се моли,
Да Јовану буде од помоћи.
Оде Јован низ Васојевиће
И претури у Куче, Крајину,
Па га ето Стравчу каменоме,
Докле дође Крсту Илиноме.
Први доша Амза Ђурђевићу
И свилени шатор разапео,
Па он пије кафе и дувани
А код њега када була млада.
Јованаги "добројутро" виче,
А ага му на то одговара:
" Добро доша' Бабовић Јоване!
Де одјаши манита дората
Да пијемо кафе и дувана".
А Јован му на то одговара:
"О, чу ли ме, ага Ђурђевићу,
Нећу пити твоју мрку кафу,
Ја сам има' црвенога вина,
Ти не даде да га рахат пијем
Но си мене на мејдан позвао,
Па изађи да се окушамо."
Скочи ага, остави кадуну,
Па бијесна опкрочи ђогата,
Трже сабљу у десницу руку,
На Јована загон учинио;
Јован трже мача зеленога
И својега застави дората.
Често ага сабљом узмахује
Да Јовану посијече главу,
Ал' се не да Бабовић Јоване
Но га добро на мач дочекује;
Варају се двије мејданџије
Варају се и ударају се.
Ману мачем Бабовић Јоване
Те је аги сабљу саломио,
Другом ману одсјече му руку,
Паде аги на ледину рука.
Љуто писну ага од Медуна:
"Богом брате, Бабовић Јоване!
Остави ми на рамену главу,
Добио си мене на мејдану".
А Јован је срца милостива,
Турчину је живот поклонио,
Па он скида са буле мараме,
Те је аги утегнуо ране;
Преви агу као брата свога
И даде му воде са студенца,
Па га маши на коња ђогата
А за њиме каду булу младу
И посла их ка Медуну граду.
Јован пође у Васојевиће
И почину на бијелу кулу.
Кад се чуло по Васојевићима
Да је Јован мејдан задобио,
Скупише се браћа и дружина
На бијелу кулу Јованову,
И Јовану афериме дају
И весеље чине из пушака;
Јован њима пива и јестива,
Те је своју браћу почастио,
На весељу њима зафалио.
Тако стаде за годину дана,
Он на књизи печат саломио,
Кад ево ли књига од Медуна,
Од онога Амзе Ђурђевића:
"Ти, курвићу, Бабовић Јоване!
Лани си ми одсјекао руку,
Од десне сам руке оздравио,
Лијевом се сјећи научио,
Ајде мени на мејдан јуначки
На ономе Крсту Илиноме,
Не бројимо што је прије било".
Кад то виђе Бабовић Јоване,
Он је одмах на коња скочио,
Узе собом љубу Анђелију
Па он пође Крсту Илиноме.
Први доша' ага Ђурђевићу.
У то стиже Бабовић Јоване,
Јунак био ал' се наљутио,
На јутро му не зва добро јутро
Но му лошу ријеч проговара:
"Копиљане, Амза Ђурђевићу!
Једном сам те на мејдан добио
И тебе сам живот поклонио,
Што ме данас без невоље крпаш?
Ја ти ово опростити нећу,
Но ти устај да се подвојимо".
Ага скочи до ђога докрочи,
Бритку сабљу држи у лијеву,
Загон чини опет на Јована,
На мач га је Јован дочекао,
Сави отуд'а сави одовуд'
И лијеву одсјече му руку.
Љуто писну ага од Медуна:
"Богом брате, Бабовић Јоване!
Обје си ми одсјекао руке,
Поклони ми на рамену главу".
Јован њега опростит' оћаше
Ал' му вјерна љуба не даваше:
"Господару, Бабовић Јоване,
У Турчина и у змије љуте
Никад немој имат' вјере круте,
Једном си му живот опростио
Па те опет на мејдан позива,
Немој њему живот опростити,
Ногом ћe се сјећи научити
И опет те позвати на мејдан".
Кад је Јован љубу саслушао,
Одиста је бјеше послушао,
Па он приђе аги од Медуна,
Ману мачем посјече му главу
И узе му коња и оружје
И агину лијепу кадуну,
Па окрену пољем пјевајући
Здраво право у Васојевиће,
И кад виђе агину кадуну
Да је љепша од бијеле виле,
Рече Јован остарјелој мајци:
"Треба пуштит кићену брђанку,
А узети каду булу младу".
Ал му стара Вишња одговара:
"Не, Јоване, тако проклет био!
Ти не пуштај вјерну Анђелију
И не тамни славу и јунаштво,
Срећна ти је била на мејдану,
Но hy тебе данас сјетовати
Како ћеш се боље прославити
И ти твоје пофалит' јунаштво;
Ти имадеш побратима свога,
Побратима, Мекић Усејина,
У ономе Колашину граду,
Па му дадни агину кадуну
И ожени побратима свога,
Туркиња је нек' Турчина љуби".
Кад је Јован Вишњу разумио
Одмах ју је зато послушао,
Па је ситну књигу накитио
И посла је Мекић Усејину
У ономе граду Колашину:
" Јесил' чуо мио побратиме?
Ја погубих на мејдан јунака
Ет' онога Амзу Ђурђевића,
Диздар-агу од Медуна града
И узех му лијепу кадуну,
Љепша була од бијеле виле
И мислим је теби поклонити;
Зато, чуј ме, Мекић Усејине,
Јаши коња, ајде за невјесту".
Кад Мекићу таква књига дође,
Од земље је на ноге скочио,
Два витеза коња опремио:
Једног за се, другог за кадуну,
Оде право у Васојевиће
На бијелу Јованову кулу.
А Јован га дивно дочекује,
Даје њему пива и јестива
И даде му лијепу кадуну
Па га посла Колашину граду.
Јован оста у Васојевиће
Да он љуби кићену брђанку.
|
