У земану старог војевања
и турскога пуста царовања
кријаху се по гори хајдуци
јер шетаху друмовима Турци,
нападаху сиротињу рају
и ока јој отворит не дају,
а немаху образа нит части –
ништа осим немилосне власти.
Отимају, пљачкају и бију,
гдје год стигну све поганство сију.
Бјеше један од таквијех људи
који шћаше топузом да суди,
турски витез искрај Колашина
Елез Башов из села Речина.
Рад зулума и отимачине њему
везир поклони Речине,
бег да буде на овоме крају
те да пљачка сиротињу рају.
Како које наилази љето
бега с четом на планину ето.
Стадо коме отме ил украде
да имају посла буле младе,
не стиди се опљачкати кога,
не боји се образа нит Бога,
ал се боји од себе јачега.
Једног дана ево тога бега,
гдје се стада на испашу јаве
на падине Букове пољане.
Ту чобане угледао младе –
нема нико бркова ни браде.
То се бегу и друпггву допаде:
кад јунака с пушком не имаде,
лако ће им опљачкати браве
да ни један не изгуби главе.
"Ја сам, рече, овдје долазио
замало сам главу изгубио.
Но, на срећу, добих побратима
није данас међу чобанима,
но, све млада голорука раја
не зна нико с којега смо краја.
Зато хајте свак са своје стране
нека нипгга живо да остане,
а ја идем с коњем одозгора
све ћерајте пут мојега двора".
Кад чобани Турке угледаше
да на њина стада кидисаше,
куда који сви се разбјежаше.
Оста само једно момче младо
поче своје окупљати стадо.
Окупљаше краве и волове
да их ћера у равне долове,
У груд'ма му срце од јунака –
не плаши се клетијех Турака,
кукавички неће да утече:
"Ја сам Веко Станисавић, рече,
шта мислите крвопије, Турци",
па мач оштри дохвати у руци,
"То је моје стадо а не ваше!"
Но на њега Турци кидисаше,
ваљан Веко, кукала му мајка,
рођен бјеше за добра јунака.
Опггру сабљу држи у десницу
већ ранио бијаше двојицу.
Од њега се разбјежаше Турци
но му срећа не бјеше при руци.
Позна Веко колашинског бега,
па именом дозиваше њега:
"Ој Елезе, од Речина беже,
зар те тако побратимство веже
ja и Јоко ми смо братучеди!"
Кад бег то чу срце му се следи.
Видје да ће Јоко да дознаде
да он стоку по планини краде,
па потјера коња помамнога
заборави на вјеру и Бога,
па са Веком неће да се бије,
но из паса трже кубурлије
сасу ватру у јуначке груди –
и њему he тако да се суди.
Паде Веко, не рече ни гласа,
а до њега рањен Турчин стаса:
скиде главу са мртвога момка –
мисли нема ниђе жива ока,
да га види и да га прокаже.
Но не лези, ђаволе и враже:
све то гледа чобаница млада,
па поскочи из скривеног хлада
и отрча на Чуке високе –
глас дотури низ Баре широке,
да су Турци стада плијенили
и младога Века погубили.
То зачуо Станисавић Ђоко,
бјеше некад као живи соко,
но, године своје учињеле:
ухвати ce за власи бијеле,
"Платићете, рече, крвопије,
мој синовац без кор'јена није".
Хитно Ђоко послао гласнике
на биране своје племенике
у Беране код Осмајлијића
и у Краље код Лазаревића.
Још гласнику подвикну и рече:
"Нађи Јока, то нам је најпрече!"
Кад у Краље гласоноша стаса
а код Јока људског горостаса,
мудра ума, а оштра погледа,
ка одваљен од брда изгледа.
Кажу да је само таква леђа
мога’ имат Срђа Злопоглеђа.
Па кад Јоко саслуша гласника
он на ноге скочи и повика:
"Гле Турчина Башова Елеза,
једном сам га добро изљемеза
на врх равне Букове пољане –
тад ме закле курвин копиљане:
Не за Бога, главу ми не скини,
него да смо Богом побратими.
Опростих му живот и прихватих
да ћу њега побратимом звати.
Зборише ми и отац и мајка
да не држим вјеру у Турака,
то су многи опробали прије
никоме се исплатило није".
Нешће чекат ни минута више,
но док слуге коња опремише
узе пушку у десницу јаку
а закле се пред оца и мајку:
"Тражићу га све докле га нађем
да га ватром из кубуре гађем".
Узе сира и кукурузницу,
а за вранца зоби у зобницу
и два литра клекове ракије
гдје почине успут да попије.
То на вранца у бисаге стави
родитеље са збогом поздрави.
За два сата ево тог племића
у домове код Станисавића.
Дочека га испред куће Ђоко
и рече му: "Добро доша, Јоко,
у тебе се узда кућа наша
а ево нам Осмајлић Оташа.
Он је скоро стига из Берана
љуто нас је забољела рана".
Ту се Јоко с њима поздравио
и каза им шта је наумио:
"Ја ћу бегу поћи на мегдана
прије зоре и бијела дана.
Познајем му катуне и дворе
сам их могу порушит до зоре,
а бега ћу ухватити жива
утећ' неће па да има крила!
Хоћу своју да испробам снагу
на самоме беговоме прагу".
И још Јоко шћаше говорити,
но га у то Оташ предухитри:
"Стан' полако, ми имамо право
и мишљење наше да ти дамо.
Ја и Ђоко с тобом ћемо,
Јоко, нећемо те самога пустити,
па да ћемо оба погинути.
Све је лакше рећи но чинити
могли би ти од помоћи бити".
Што рекоше, то и учинише
по вечери коње опремише,
изађоше наврх Планинице,
окренуше преко Врањештице,
иду гором као горски вуци
да их клети не опазе Турци.
Ни једноме не долази сана,
док стигоше на превој Пивљана.
Ту зачуше грајање гаврана
погибију слуте тога дана.
Пут лијево води низ Речине
коме ли ће на јаде да свине.
Тек бијаше осванула зора
кад стигоше до бегова двора.
Још бег бјеше у сану дубоко –
огласи се испред двора Јоко:
"Устај, беже, и отвори врата,
ал' не чекај Јока као брата!
Поздрави се с мајком и булама,
па изађи испред мене сама".
Бег познаде Јока побратима,
па задрхта и дође му зима:
зна да шансе нема за мегдана,
па из куле Елез проговара:
"Не забога да се сијечемо,
него братску ријеч да речемо.
Вратићу ти сву стоку отету,
а за главу што скидох момчету
сувијем ћу златом да ти платим
само да се с тобом не разбратим".
Рече Јоко: "Не будали , беже,
твоја ријеч ни за шта не веже,
нема тога на свијету злата
за које би да ти продам брата.
Но, излази из куле овамо.
или чекај ја ћу доћи тамо!"
Види Турчин да му друге нема,
па лукаво за мегдан се спрема.
Доиста га изненадит шћаше,
да са Јоком браће не бијаше.
Но, да видиш Оташевић Ђока –
два јуначка соколова ока:
тајни пенџер виђоше од куле
на харему гдје спавају буле –
провирише цијеви пушака
и на Јока нишане јунака.
Повикаше ка’ да кликну соко:
"Скачи с коња, е погибе, Јоко!"
Те кад турске пушке загрмљеше
Јоко с коња одскочио бјеше.
Па да видиш разјарена лава:
скиде кули врата са баглама;
кад у руке дохватио врата
поломи их о бегова брата
и баци га испред два џелата.
Кад под њину стигао оштрицу –
направише од њега двојицу.
То је било тако муњевито
да се бегу учини очито
да је Јоко мртав с коња пао,
док га није за прса шчепао.
Повуче га мало испред себе:
"Стани, беже, сад је ред на тебе!"
Један корак од њега одскочи,
кубуром га гађа међу очи.
На потиљак оба му истркла
те је бегу ноћ вјечита мркла.
Замириса од барута кула
стаде писка у харему була,
као да их гром из неба гађе
у то Јоко из куле изађе.
Покупио бегово оружје
и неће се задржават дуже.
Остадоше буле кукајући –
њих тројица коње играјући
вратише се кући истог дана
да ни један не допаде рана.
Но, Векова штоно ради мајка –
сједи на праг стара од заранка
па говори: "О мој Боже мили,
да ли су ми Века осветили.
Да ми Јока не убију Турци!"
Стално прстен окреће на руци,
али сузу да пусти не смије
да не коби њоме мегданџије.
А кад виђе ко јој кући иде,
одмах с главе црну крпу скиде,
па ваљано на ноге поскочи:
"Фала Богу варају л' ме очи?"
Кад познаде ђевере и Јока
тад јој суза полеће из ока.
Само рече: "Мој сине мезимче,
ти погибе како ти приличи,
твоје ране не боле ме више,
кад те данас мушки осветише".
Ту осташе за неђељу дана
одморише од љута мегдана,
па рођаци Јока дариваше
и презиме лијепо му даше:
за јуначке заслуге његове
да се Јоко Кубуровић зове.
По кубури убојитој пушци
и по сабљи и десници руци.
Пет синова Јоко одгојио,
на њих своје презиме пренио
и лијепа чојства и јунаштва –
тај се човјек има родит за шта,
а његови прави насљедници
косовски се зову осветници.
На прсима овијех племића
медаља је Златна Обилића.
Ово племе поштено наступа
од народа свога не одступа.
А из пјесме нек се чује ове
Кубуровић по пушци се зове.
Од овијех славнијех предака
данас има три стотин' пушака,
што су спремни да бране слободу
своме роду и своме народу.
|
