Гусле моје од сува јавора
ви сте свједок недјела злотвора
док је Србин под Турцима био
а увијек поносан и чио.
У тешкоме времену и руху
одржасте Србина у духу
историју чувале му стару
вјерне биле к’о Милош Лазару.
Ви памтите огњевитог змаја
и када се покренула раја
да поврати одузета права
своја права и слободу свету
и покаже цијелом свијету.
Ропства су јој додијале муке
одлазећи на тешке кулуке
пет стотина тридес’ и шест љета
српској раји турска чизма смета.
Узимала хараче и данке
малу дјецу уплакане мајке,
одводила српкиње дјевојке
а мајкама откидала дојке.
Вадили су срца из њедара
остављали браћу без сестара,
многима су ископали очи
остављали зеницу да точи,
сјекли прсте и ломили руке
измишљали невиђене муке;
Набијали на колац и ражањ
показујућ да је Турчин снажан,
стављали су со у живе ране
да би своје продужили дане,
људе клали као марву неку
несхватљиво нормалном човјеку.
Нема раја одјеће ни хране
али ропству одбројава дане.
Раја даје живот за слободу
и спас части српскоме народу,
јер јој нема избора другога
већ да пуца у крвника свога.
На хиљаду девете стотине
дванаесте по броју године
из Француске пријатељске луке
да би тешке сагледали муке
како Турци муче српску рају
и како им живјети не дају,
своје тајне емисаре шаљу
да снимају и да достављају.
Кад видјеше Турци деру коже
закључише живјет се не може,
ријешише да помоћ пружају
и недужну рају спасавају.
Тад Русија и Француска исто
објавише Турској рат начисто.
Црна Гора, та слободна мала,
оружје је својој браћи дала,
у Краљима барутана бјеше
устаници пушке донијеше.
Књаз Никола раји пише тада:
„Дижите се на оружје сада
сложно ћемо добит Азијате
српску земљу да Србима врате
и да Србин свети свога брата
да скинемо срамни јарам с врата,
да светимо Милоша и Лаза”,
таква бјеше порука од књаза.
Књаз је посла војску на границу
у питомо село Ржаницу
и да дођу путем што је краћи
на устанак да помогну браћи.
Дванаесте године од нада
недалеко од Берана града
Ржаница једно село мало
четрдест жртава је дало.
Но када се за слободу гине
свака жртва има величине,
а у селу тада кућа свака
биранијех имаше јунака.
Једног јутра рано на уранак
подиже се раја на устанак.
Храбри људи веселога чела
скупише се на средини села
тврду вјеру један другом даше
да пуцају на Турке и паше.
Сви су свјесни гинути се мора
ал’ слободна биће Црна Гора.
Ту је Лабов Милошевић Лаза
ко официр црногорског књаза
и он с њима храбро командује
да јунаштво и знање царује,
па засједу око села праве
гдје ће турске да падају главе.
Милошевић рече присутнима:
„Браћо моја, колико вас има,
Ево, браћо, часа и времена
да скинемо ми срамна бремена
да устанак подигнемо прави
јер смо чисте Васојеве крви
те будимо људи и јунаци
да слободе блистају барјаци,
само сложно моји соколови
биће једно Ловћен и Комови,
не бјежимо од крвопролића
добићемо орден Обилића
па ма каква била борба ова
осветници први смо Косова.
У том боју што he започети
сви за једног могу умријети,
за слободу и за своја права
не жали се са рамена глава.
И кад ријеч та паде гласита
устанак им командир честита.
Командира кад је чула чета
у срцима заигра освета,
споменуше снажно до једнога
стару славу Косово и Бога
и одјекну устаничка пушка
на Пртљаги гдје је стара крушка.
Турци чуше, шаљу извиђаче
устаници припуцаше јаче
пристигоше Турци уз хитање
на Јолића Марково имање.
Ту бијаше двадест Турака
што удари на Јолића Марка.
Па да ти је видјет, мила мајко,
како их је дочекао Марко,
ко Краљевић у своје вријеме
јер његово јуначко је сјеме.
Први Турчин ту живот изгуби
Марко Јолић московском га уби.
Ту на Марка ватру отворише
и Марију ћерку му убише.
Тада Марко из грла повика,
када видје својега крвника
и овако њему проговара:
„Ево, Турци, вама мога дара,
чујеш ли ме Турчине, Садрија,
поклон овај шаље ти Марија
којој живот ти стави на муке,
ево поклон, шаљем ти из руке,
душе дјеце узео си младе
па московци живи огањ даде
и Садрија пред ноге му паде.
Трећи трчи да погуби Марка
али пада уз свога првака,
а четврти са ножем у руци,
када видје попадаше Турци,
на Марка је јуриш учинио
не би ли му главу уграбио.
Тад је Јолић сабљу извадио
и Турчина тешко обранио
с Турчином се ухвати у кости
Турчин мисли да he га убости
рвају се и носе по трњу
оба виде погибију црну.
Са свих страна наваљују Турци
ко на јагње изгладњели вуци.
Мртви оба на земљу су пали
један другог ножем су заклали.
Тако може витез да полети
и да себе и дјецу освети.
Марко Јолић остави народу
како треба гинут за слободу
споменик му дићи довијека
да се храброг подсјећају претка.
Нек му душа лети облацима
да је слава таквим јунацима.
Ту падоше три невине жртве
што се неће рачунат у мртве
породице од Јолића Марка
тог честитог борца и јунака
син му Аксо и кћерка Марија
и супруга Маркова Милица
што заштити тијелом Радула
ком немаше ни дванаест љета
и тако га не стиже освета
па остаде од јунака сјеме
да се дичи њиме своје племе.
Глас допаде до Берана града
одред турски у селу пострада
побише их борци устаници
а у селу Доњој Ржаници.
Онда Турци рано у свитање
из Берана шаљу појачање
преко Лима на коњима газе
Ржаници све ближе долазе.
Сретоше их устаници борци
витезови храбри Црногорци.
Од Криваје преко Малог брда
засједа је постављена тврда
и све редом до брда Главице
храбри борци села Ржанице.
Сила турска као морска бура
на Чукића Милоша и Сура
навалише на рођену браћу
иако ће главу имат краћу.
Суро, Милош - два рођена брата
не плаше се црних Азијата,
дочекују Турке на мегдане
на широке Кривајске пољане,
па слободу свету споменуше
и у Турке ватру окренуше.
Ни цар Лазар није има борца
ко два ова брата Црногорца.
Кад пушкама живи огањ даше
на снопове Турци попадаше,
ал’ Турака јуриша све више
два сокола докле не убише.
Ту погибе двадест Турака
од овијех храбријех јунака.
Боже један, ужаса и страве
с рамена им одсјекоше главе.
Ca Комова гледала је вила
Гудовића храброг Михаила,
виђен јунак оштрога погледа
што напријед он Турцима не да,
са њима се он бије и коље
ни Синђелић тада не би боље.
Соко коси Турке азијате
сив соколе Михаило брате.
Докле њега Турци савладаше
он је многе погубио паше,
међу прве јунаке је био
и витешки Косово светио.
На сред пута гдје поче Главица
ту је пао Девићу Новица
по једнога он скида Турчина
као да је Никац од Ровина
и јуриша у Турке Новица
као да су са њим четворица.
Ту Турака паде понајвише
докле њега ране освојише.
Сад послушај како јунак гине
храбри витез Чукић Милутине,
виђен бјеше ко Милан Топлица
такве рјетко рађа Ржаница
он разгони Турке изјелице
и њихове реже џигерице.
Ал’ га сама опколише Турци
он се брани московком у руци
за пасом му до два самокреса
не да главу без крви и меса.
Седам - осам ту Турака паде
докле и сам свој живот не даде.
Гину Турци гину Срби млади
а шта Васо Чукић храбри ради.
Турска војска пређе преко Лима
стотинама толико их има.
У подножју од Криваје брда
засједа је постављена тврда
брани Васо из брда Криваје
а по један Турчин недостаје
још кликује из грла бијела
а слуша га ордија цијела:
„Немој Турци, памет да вас вара
то је наша постојбина стара,
још азијско није брдо ово
платит ћете ропство и Косово”.
Још им јунак тада нешто рече
докле пушка ноге му пресјече,
крв јуначка у млазу потече
дан је прошо примакло се вече
тад је турска навалила маса
хоће жива да ухвате Васа.
Жива хоће да ухвате њега
да му главу ставе на врг Бp’jera,
ал његово срце у јунака
брани своју главу од Турака
и погађа по једног Турчина
највишега српског душманина.
Рањен на Бp’jer хоће да изађе
а нико се код њега не нађе
да помогне своме рањенику
ко he силу задржат толику,
па се бори док има џебане
докле њега савладаше ране
и док срце јуначко престаде
доста глава око њега паде.
У том часу Турци пристигоше
и с рамена главу му скидоше.
Један од њих за главу се маше
мртва глава све их презираше.
То су прве жртве од устанка,
осветници Косовских јунака.
Но да видиш после касапнице
црногорске војске са границе
под командом чувенога Мила
турска ће га упамтити сила.
„Напред браћо”, Кењић војсци виче
Ржаници ближе се примиче,
па кад ватру отворише борци
вичу Турци: „Ево Црногорци”.
Кад Карадаг осјетише Турци
сташе бјежат ко из горе вуци
тјерају их Црногорчад млада
и ту многи паде и пострада.
Стјераше их из села и града
да се никад не поврате више
српској земљи слободу вратише.
Устаници ви сте први били
и турској сте доказали сили
да је ово домовина наша
а не ага и турскијех паша.
Срамни јарам скидосте и бруку
остависте потомству поруку,
са борцима Балканскога рата,
како треба бранити слободу
и чувати име своме роду.
А ви сада који уживате:
Да слободу никоме не дате,
а потомство да чува и пази
јер се тешко из ропства излази,
јер не ваља живот без слободе
то је свети завјет, мили роде.
|
