Књигу пише Бег-Шабанагићу
па је шаље на Полимље равно
а на руке Ђолу капетану.
У књизи му 'вако говорио:
"О, чу ли ме, Ђоле капетане,
ја сам чуо што говоре људи
да си скоро био на Цетињу
и књажеву пољубио руку
и цареву побунио рају.
Цар се љути што се раја мути.
Но, чу ли ме, Ђоле капетане!
Брже да си мени у Гусиње!
Доведи ми Ђола и Илију
и доведи Јефта Коматину.
Још доведи девет Полимљана
од најбољих кућа и оџака
да диваним с њима на дивану.
Доведи ми девет ђевојака
да ме служе на двору мојему.
Да су виле, код виле би биле,
а како су младе Полимљанке,
биће боље да су Гусињанке."
Још је беже Ђолу говорио:
"Ој, Бога ти, Ђоле капетане,
доћерај ми стотину волова,
и доћерај стотину овнова.
Доћерај ми пет стотина брава
и стотину јаловијех крава.
Доћерај ми сто музара крава
да се знаде да си раја права.
Не долаз ми , Ђоле, без чобана,
без чобана и без чобаница,
без ратара, твојих узданица.
Ако нећеш на Гусиње доћи,
ето мене на Полимље равно.
Бићемо се огњем из пушака,
попалићу што је за паљење,
а робићу што је за робљење.
Но знај добро, Ђоле капетане,
ако зовнеш Злоречку наију,
равно Краље и долину Лима,
а вр тога Лијеву Ријеку,
љеворечке љуте арамије,
ја ћу зовнут' паше и везире
и сувише аге и бегове,
у црно ће Полимље отићи."
Књигу чита Ђоле капетане,
њигу чита, итро отписује:
"Ој, чу ли ме, Бег-Шабанагићу,
видим добро шта у књизи пишеш:
истина је што говоре људи
да сам скоро био на Цетињу
и књажеву пољубио руку
и цареву помутио рају.
Залуду се царе наљутио!
Нек се љути, јер се раја мути...
Низ Лим су ти прекинути пути ...
Но, чу ли ме, Бег-Шабанагићу,
не надај се мени у Гусиње,
е Гусиње није што Цетиње.
Цетиње је српска престоница,
а Гусиње турска придворица.
Зар ти не знаш, Бег-Шабанагићу,
шта је теби мајка говорила:
"Немој, сине, на Васојевиће,
јер је тамо твоја очевина."
Мора да те Рад-Лек направио,
са сред Краља, мјеста питомога.
Зна то твоја мати понајбоље,
боље, беже, но што ли ми знамо.
Ја ти не дам добра ни једнога.
Ја ти не дам Ђола ни Илију,
баш-делију, Шошкића Илију.
Ја ти не дам Јефта Коматину,
ни Стефана, а камо л' Јована.
Ја ти не дам Радомира с Луга,
нити којег његовога друга.
Ја ти не дам девет Полимљана
да диване с бегом на дивану.
Ја ти не дам девет ђевојака
да Турцима послужују дворе
и да буду жене Гусињанке.
Баш су виле, код виле су биле,
око Кома кола заводиле!
Ни једна ти неће за Турчина,
но ћe само Ђола Милетина,
но ће само Васевиће младе,
са Комова и преко Комова.
Но, још почуј, Бег-Шабанагићу,
ја сам свуда био по Полимљу.
Ратари ти не даду волове,
а чобани не даду овнове.
Чобанице не даду ти стада,
а старице краве муженице,
муженице, нити јаловице.
Ја ти не дам ни једног чобана,
нит' чобана, нити чобаницу.
Ја ти не дам ни једног ратара,
ратари су моје поуздање:
ко год оре по равном Полимљу,
тај зна, беже, у ајдуке поћи,
тај зна, беже, заклати зубима,
ко што Ђоле закла Луковића,
са зубима кано са ханџаром,
на Чакору, високој планини.
Још ме почуј, Бег-Шабанагићу,
Полимље ти није саморано.
Ако оћеш на Полимље равно,
ето на те Злоречка нахија,
коју зовеш Гусињска нахија,
ето на те Краље испод Кома,
ето на те сва долина Лима,
ето на те Лијева Ријека,
љеворечки из горе хајдуци.
Још ће, беже, бити при помоћи,
наша Брда увијек су тврда.
Зови паше, а зови везире,
зови аге са свакоје стране
и бегове око твога двора,
што попалиш, биће попаљено,
што поробиш, биће поробљено,
ал' знај добро биће погибије,
по Полимљу до брда Превије.
Удри на ме када ти је драго,
добро ћу те, беже, дочекати.
Страва мора на нос да искија,
јер устаје Васова наија."
|
