Закукала црна кукавица
у племену у Васојевиће,
у Цецуну селу Крајишкоме,
а Ђукића братсву јуначкоме,
а на пусте Радошеве дворе!
То не била црна кукавица,
већ жалосна Ђукиће Милица
Радошева кћерка јединица,
вјерна љуба Богића Цамића.
Што је српске земље и границе
жалосније нема кукавице!
А, што кука јест јој за невољу
изгубила на бојноме пољу,
до два брата балканскога рата,
по имену Драгише и Васа,
и Радоша оца гласитога,
и малога братанића свога
Светислава Сина Васовога.
Кад му бјеше три године дана,
ко зелена боровина грана.
И оно је малено умрло,
те њихово име се утрло!
Од дома је јоште изгубила:
зор јунака и зорна племића,
барјактара Величка Цамића.
Истог свога премилога свекра,
па овако Милица нарекла:
„О, Радошу, Васо и Драгиша,
родска моја угасо највиша!
Како бисте, како преминусте,
како пусте дворе остависте,
и у дворе кукавице сиње:
стару мајку као црну чавку,
а Милицу као кукавицу,
и Васову младу удовицу.
Светиславе, срце опаљено,
и огњиште наше угашено!
С ким ћемо се од сад веселити?
Нама славе неће долазити!
Како ћемо јадне туговати?
И овако вијек вјековати?
Пусте ћемо дворе оставити,
у мутну се воду утопити,
или другом смрћу уморити”.
Но да видиш и вишега јада,
њима снаха удовица млада:
Трудна се је била придесила,
па је женско чедо породила,
на угасу жалост поновила!
А Милица када је видјела,
као да је погоди стријела!
Поново је она закукала,
сузе лије, а туга је бије,
томе краја и лијека није.
Уста јадна, затвори прозоре,
кукајући из двора изађе
па четири ту камена нађе,
унесе их двору у прочеље
на јуначко оно мјесто веље,
па камење стави у столице.
Баш на мјесто свију четворице!
Па да ти је видјети Милицу
гдје донесе воду студеницу,
те јој водом огањ истулила
и овако тужна говорила:
„Рода није камен да ме бије,
ни од рода не оста порода!”
Но Станојка њена стара мајка,
срце јој је као у јунака,
паметнога ума и разума,
жали много два погибла сина,
и Радоша свога домаћина,
и унука свога малог жали,
он јој срце као ватра пали.
Преко свега своју кћерку кара,
и овако њојзи проговара.
„О, Милице моја несрећнице!
Што си тако јадна потамњела,
и ако си браћу изгубила,
нијесу ти на душек умрла,
но на бојном пољу погинула
и јуначку спомен оставила,
своме роду за златну слободу!
Ти нијеси јоште кукавица,
док су твоја до два мила стрица:
бригадира Уроша Ђукића,
и његова два сина младића.
Док је Сава и док је Стевана,
они су ти оба официра.
Ти Стефана за брата избирај,
остав Сава његовим сестрама,
а када ћеш Стева избрати,
немој више у жалост дирати,
ни кукати, нити лелекати,
Стеван ће те ко сестру држати.
Па док ти је стрица Вукашина,
он је, кћери, стара јуначина!
Још његова до три мила сина,
ти ћеш опет добро бити с њима”.
Милица је мајку послушала
и Стевану у загрљај пала,
колико се у злу уморила,
Стевану је тужно говорила:
„О, Стеване, мој брате по роду
а од данас по роду и Богу,
ја без браће живјети не могу!
Узимам те за брата својега,
мој Стеване, од сад довијека!”
Стеван сузе низ образ пролива,
па Милицу за сестру узима,
срце му се од жалости пара
и овако њојзи проговара:
„О, Милице, премила сестрице,
ми смо били браћа од рођења,
крв је братска неподијељена.
Сестра си ми и брат ћу ти бити
док ће мене у животу бити”.
Пошто су се они збратимили,
крвави су дани наступили.
Тад Германи клети заратише,
и Србима рата објавише,
свим Србима и свим Словенима,
наступише крвава времеиа,
заратише три јака племена:
Сви Германи, Словени, Романи
наступише баш крвави дани.
У те мучне и крваве дане,
у рат пође Ђукићу Стеване.
Бога моли Ђукићу Милица,
молила га свакојега дана,
да јој брата сачува Стевана.
Што молила, то га домолила,
бог јој чува Ђукића Стевана,
и ако је допануо рана,
рата траје три године дана,
три године и још пола више,
док Германи Балкан прегазише.
Црногорску војску заробише,
официре и младе војнике.
Одведоше војску у робију,
у далеку земљу Мађарију.
И ставише војску у тамнице
у тамнице и гвоздене жице.
А да чујеш Ђукића Милице,
моли бога свакојега дана,
да јој брата сачува Стевана!
Када Шваба на Балкан пропаде,
нова српска слобода настаде.
Здраво дође Ђукићу Стеване,
здраво дође двору бијеломе,
милој сестри и другом свакоме.
Посље тешког дугог ратовања,
и мађарског злога робовања,
сустигле су муке и страдања,
Стеван тешку болест задобио,
од болова душу испустио!
Тад се тужна вијест појавила,
у народу одмах објавила,
у племену у Васојевиће,
тужна вијест Ђукића Стевана,
гласитога војног капетана!
Закукаше братске кукавице,
укрстише телефонске жице,
од вароши из Андријевице,
по Балкану на свакоју страну.
Боже мио ко је то видио
колик се је народ окупио,
жалоснога и тужнога дана,
на погребу Ђукића Стевана!
Говорници многи говорише,
Стеванова дјела исказаше,
Неко кука, а неко лелече,
а Милица овако нарече:
„О, Ђукићи, на вас загрмјело,
што је ваше сунце потамњело!
Потамњело свијетло оружје,
као пусти Радошеви двори!
Кад слободу златну задобисмо,
тада братску дику изгубисмо,
братску дику Ђукића Стевана
гласовитог војног капетана!
О, Стеване, мој премили брате,
три године бори се у рате:
са Турцима и са Албанцима,
Германима и са Мађарима,
Дивно ли ти брате пристајаше,
кад ти оштра сабља сијеваше,
по Балкану на свакоју страну.
Топови ти пољски грмијаху,
градови се турски ломијаху.
Три године поднесе робије,
у проклету земљу Мађарију,
у тамници и гвозденој жици,
што остави овој кукавици!
Ја сам тебе тужна братимила,
да ме не би памет оставила,
и моје сам срце умирила,
а теби сам моју ријеч дала,
да је нећу више заплакати,
док ми будеш, брате, и животу,
што остави сад ову сироту!
Ја ти сестре ни жалити нећу,
док је њима њиног брата Сава,
тога храброг војног капетана,
и младога капетана Влада,
јер су оба сва племенска нада.
О, Стеване, боже се кајао,
што ти не би старог оца жао,
који ти је много ратовао,
и у мимо доба четовао,
борио се са Малесорима,
Вусањима и Гусињанима.
Подизао чете за освете,
Вукашином, Рацом и Божином,
и осталом браћом и дружином.
Ђукића је Дмитра осветио,
за њега је тројицу убио,
сву тројицу у турску границу.
Кад је у рат војску предводио,
тад је тешке ране задобио,
десницу је своју оставио,
баш десницу на пољу Гласинцу.
А друге је задобио ране,
на Корита у крваве дане.
О, Стеване, боже се кајао
што ти не би стару мајку жао,
она јесте рода јуначкога,
а не има брата ни једнога,
један био па је погинуо,
на Полимљу спомен оставио.
Мајка ти је пре жалосна била,
док је до три сина породила.
Најстаријег имала Мијајла,
сву је младост књизи посветио,
и ту тешку болест задобио,
од болести душу испустио,
чим је мајку у црно завио.
Што hy више браћу нарицати,
што hy срцу ране вријеђати!
Мили Боже на свему ти хвала,
давно ли сам јадна заплакала!
Још од оног доба и времена,
са проклете планине Гребена,
првог дана и првога сата,
на почетку Балканскога рата,
кад изгубих мог Драгишу брата!
Официра, четног командира.
Тад изгубих свекра барјактара,
дичног брата и храброг ратника,
по имену Цамића Величка!
Он погибе прије од Драгише,
кад на Турке јуриш учинише.
Прије сваког на Балкан војника,
или другог којега ратника.
Освета је завјет за јунака,
на освету мријет навикнути,
осветити или погинути!
Тад Драгиша ријеч му је дао,
за живота јоште обећао:
Ил hy тебе жива осветити,
ил hy своју главу оставити!
Па се брзо врати међу Турке,
и витешки окрвави руке.
Ту погуби љута Арнаута,
Прел Вукића из Мартиновића,
по имену сокола Мицала.
Тада Турци огањ навалише,
и Драгишу пушке погодише,
те га црној земљи положише!
И ако су командири пали,
ратници су борбу подржали:
По бојишту крв се врела лила,
домовина своја се бранила.
Ту ратници многи погибоше,
докле клете Турке не побише,
командире своје осветише.
Но не прође ни недељу дана,
погибоше два Ђукића бана:
Ту погибе Радош и Божина,
с њима паде Ђукићу Станоје,
храбар ратник Савовић Милија,
гдје и многа браћа и дружина.
Свијема су главе посјечене!
У Гусиње града понешене.
Као горске од планине виле,
гусињскога града окитиле.
У те мучне и крваве дане,
њине кости нијесу копане,
те су кости вране односиле,
и за дуго на ратиште биле.
Радисав је ране задобио,
и десну је руку изгубио.
А на Скадру крвавоме граду,
ту сам братску изгубила наду,
црна гласа кад добих за Васа!
Да је, Васо, ране задобио,
а од дома врата затворио!
Милован је исте среће био,
код Васа је кости оставио!
Тога дана крвавога рата,
на крвавом брду Бердањолту,
рањени су два рођена брата,
ту је рањен Саво и Стеване!
На Гласинцу брду крвавоме,
ту погибе Ђукићу Милоња!
Гдје и многи други Црногорци.
У Јунику близу Ђаковице,
до крваве албанске границе,
ту је Ђукић Марко погинуо!
у Улцињу крај Јадранског мора,
а од Швабе крвавог злотвора,
све у муке и крвничке руке,
ту умрије Ђукићу Радоје!
А када су наши робијаши,
враћали се јадни са робије,
све од муке и јаке невоље,
у малену варош Пријепоље,
ту умрије Ђукићу Вукићу!
На Радолцу на врх Приједолца,
ту погибе Ђукићу Лазаре!
Вукашине, дико од јунака,
херојству ти није било равна,
гдје се Шваба са Србима био,
у Босни си ране задобио,
љуте ране у крваве дане,
у ратове сав ти живот прође,
инвалидом својој кући дође.
Ја не могу више говорити,
ни Ђукића браћу побројати,
по ратишту што су храбро пали,
без гробова многи су остали!
О, Ђукићи, на вас загрмјело,
брзо вам је сунце потамњело!
Потамњело свијетло оружје
као пусти Радошеви двори.
Гдје је била пјесма од момака,
сад је тужна јека од мајака.
Гдје су биле братске узданице,
ту кукају сестре несрећнице.
У домове гдје је било cpehe,
удовице у црнини јече,
а дјечица нејака и мала,
мајкама су сад једина нада.
Домови су многи затворени,
а торови многи опустјели.
Гдје су били звона и буљуци,
у катуне завијају вуци.
Више нећу тужна говорити,
но Стевана брата замолити:
понеси ми поздрав Ђукићима,
и осталим нашим јунацима!
Па им кажи, брате, за овамо:
Косово се српско осветило!
Словенска се браћа сјединила,
и вјековне снове остварила.
Не владају Турци, ни Мађари,
ни Германи, ни други варвари,
већ слобода и наши владари.
|
