Од како је свијет постануо,
није љепши цвијет процвјетао,
но што цвати у Будимљи равној,
у онога аге Шемовића,
по имену Фатима ђевојка.
Јес' ђевојка, ка' од горе вила.
Нема такве буле ни Влахиње,
ни на мору лијепе Латинке.
Њу ми просе многи просиоци:
просио је Карабеговићу,
од Бијелог Поља широкога,
па је проси Мамутбеговићу,
од Ипека, града бијелога,
и проси је Салијарић Суљо,
од Гусиња, мјеста маленога.
Ал' не оће Фата ни једнога.
Тад Фатими мајка проговара:
"Шћери моја, поносита Фато,
удаји се, удала се с врагом,
јер ми твоји просци дојадише,
дојадише, кућу потрошише.
Или узми Карабеговића,
ил' од Пећи Мамутбеговића,
или узми Салијарић Суља,
од Гусиња, мјеста маленога.
Ајде, узми Салијарић Суља
нема мајка до њега једнога,
а љепшега не виђех јунака,
ни љепшега, ни богатијега."
Чека Фата, мајци одговара:
"О, чули ме, остарела мајко,
од тијех ти нећу ни једнога,
зашто нећу, право да ти кажем:
ево има три године дана,
ка' сам, мајко, вјеру иштетила,
за Куштрима од Васојевића,
и ја хоћу да му будем љуба."
Кад то чула остарела мајка,
љутито јој поче довикиват:
"Шћери моја, да од Бога нађеш,
ђе га виђе, јади те виђели?"
А Фата јој поче бесједити:
"Знаш ли, мајко, није давно било,
кад јављаху из Мораве овце,
три хиљаде бијелих оваца,
а пред њима тридесет чобана,
пред свијема Куштрим-чобанбаша.
Млад је Куштрим ка' зелена трава,
трнула га мрка наусница,
а бије му коса по рамена.
На главу му капа од курјака,
а за капом моравско цвијеће;
на Куштрима зелена долама,
по долами токе сребреничке,
по токама све пуцад од злата;
припасао мача зеленога
и он јаше ата бијелога.
Висок јунак као копље бојно,
диван, мајко, ка од горе вила.
Ја кад виђох влаха косматога,
од муке ме забољела глава,
ал' ми срце зину од радости,
манух руком, гађах га јабуком,
а он мене нешће ни гледати,
другом манух, гађах га јабуком
а он мене од злата јабуком,
да идемо Шудиковој цркви."
Проговара младе Фате мајка:
"Шћери моја, лијепа Фатима,
да се крстиш, е срећно ти било."
То је Фата једва дочекала,
па утрча у своју одају,
фето свуче, а ново обуче,
све бијелу свилу и кадифу,
док се дивно ођенула
Фата, па кренуше буле Шемовића
и ето их ноћно без мјесеца,
док дођоше Шудиковој цркви.
Закуцаше алком на вратима,
а срета их црни калуђере.
Кад их виђе, зачудо му било
и овако њима проговара:
"Аиросом, буле Шемовића!
Која ви је голема невоља,
те сте тако рано дораниле
у бијелу Шудикову цркву?"
Ћути Фата, ништа не говори,
ал' Фатина мајка одговара:
"О, чу ли ме, црни калуђере,
нешто ми се разбољела Фата,
да је крстиш, би јој боље било."
То калуђер једва дочекао,
Шемовића Фату покрстио
и дивно јој име нађенуо,
дивно име, Милица ђевојка.
Па се отлен буле повратише
и одоше на своје чардаке.
Сад Фатима не сједи залуду
но је ситну књигу направила
и Куштрима у њој поздравила:
"Чуј, Куштриме, од Васојевића!
Ево има три године дана,
ка' ме многи просе просиоци:
све богате аге и бегови
и бирани царски пашалари,
ал' од тије нећу ни једнога,
'оћу само да сам твоја љуба.
Рад' тебе сам вјеру оштетила,
те не постим поста Рамазана,
но вашега светога Јована,
а ти на ме не окрећеш главу."
Јунак био Куштрим арамбаша,
јунак био, па се прекорио.
па је одмах на ноге скочио
и дивно се бјеше опремио,
па својега ђога опкрочио
и окрену пољем зеленијем,
докле дође у Будимљу равну,
на чардаке аге Шемовића,
а ту агу Шемовића нађе,
па он аги добро јутро виче,
а ага му љепше прихватио
и крај себе мјесто начинио.
Сједе Куштрим на меку серџаду
и отпоче с агом бесједити:
"О, чу ли ме, ага Шемовићу,
судбина је таква донијела
да будемо главни пријатељи.
Ти имадеш Фатиму ђевојку,
која жели да ми буде љуба,
сигурај ми лијепу ђевојку
да је водим ја у моје дворе."
Кад то чуо ага Шемовићу,
он је одмах на ноге скочио,
па изведе Фатиму ђевојку
и даде је Куштрим арамбаши.
Узе Куштрим лијепу ђевојку,
па је за се меће на ђогина
и поведе у Васојевиће.
А кад дође на своје дворове
он дозива и попа и кума
привјенча је за вјерну љубовцу.
|
