Пуче пушка на Мокру широку,
Погибоше тридесет чобана
Од онога ломна Шекулара,
Не остаде друга ђавољега
До Јосифа, сина Вуковога;
Он побјеже билом планинскијем,
А за тијем пољем зеленијем,
А ћepa га Вуче Латинине
На дорату коњу претиломе.
Ал' се Влаше у ноге уздаше,
Докле Мокру претури планину,
Не може га Вуче ни гледати,
А камо ли њега пристигнути.
Дође Јосиф врху Брајаници,
Ту га рујна зора застанула
А тавна га ноћца оставила;
Он ту нађе једну мравич траву,
Па дијете из мравича виче
По имену Дашу Војводића:
" А да ђе си, Дашо Војводићу,
А да ђе си, ниђе те не било?
Јутрос су ти удрили Латини,
На чардаку на Мокру широку
И посјекли тридесет чобана,
И бијело стадо плијенили."
То зачуо Љевачина Вуче;
Јер он бјеше пред танка чардака;
Па кад гласе добро разумио,
Он се одмах врати у чардаку
Па овако Даши проговара:
"Зло ти јутро, Дашо Војводићу,
На Мокру су удрили Латини."
Кад то чуо Даша Војводићу,
Бога ми му мило не бијаше,
Ал' му друго бити не могаше,
Па дозива Комнен барјактара:
"Ну, потрчи покрај Забрњице,
Код бијеле од камена цркве,
Дадни гласа ломну Шекулару,
Нек' се дигну куке и мотике,
Па нек иду на Мокру планину,
Да чобане горе покопају,
А ми ћемо право Приједолу
Да Латине тамо претечемо
Да ми наше јаде осветимо
И бијело стадо повратимо."
Комнен иде код бијеле цркве,
Даде гласа ломну Шекулару;
А Даша је вику учинио,
Да му слуге коња сигурају,
Три витеза на ноге усташе,
Своје оштре маче припасаше
И низ чардак хитро полећеше,
За готове коње закрочише,
Па их ето преко Шекулара,
А за њима дружина остала,
Док дођоше на Кутловац тврди
Ту су своје коње одјахали
И ту су се мало одморили,
И ледне се воде напојили.
Па су опет коње закрочили
И гоне их долу Приједолу,
Колико их гоне полагано,
Крвава их пјена попанула,
Док дођоше долу Приједолу
И ту своје коње одјахали
Па овако збора затурили.
Проговара Даша Војводићу:
"Мој сестрићу Љевачина Вуче,
Сигурно су одмакли Латини
И бијеле проћерали браве.
Одговара Љевачина Вуче:
"Иако су одмакли Латини
И бијеле проћерали браве,
Само док се с' коњма одморимо,
Опет ћемо поћерат Латине
И гонит их до Гусиња града."
Баш у збору у којем бијаху,
Јекну гора, одјекну планина,
Глас се чује Дашинога стада:
Стоји блека овце и јагњета,
Стоји века козе и јарета,
Ричу редом краве и волови,
Одлијежу планински долови.
Мало било дуго не трајало
Док ево ти Вуче Латинине
На вранчићу Дашића Милана,
На вранчићу ноге прекрстио,
Лулу пуши, уз тамбуре бије
И полако пјесму попијева: "
Да је виђет' Даша Војводића
На ждријелу дола Приједола,
Куд му бјеле пројављују овце,
Не бише се пусте пројавиле
Без мртвијех и без посјечених
И грднијех по тијелу рана."
А то Даша и слуша и гледа.
Ал' да видиш Љевачине Вука,
Заиста им шћаше ударити,
Ал му не да Даша Војводићу:
"Не за Бога Љевачина Вуче,
Но ми чету напријед пуштамо,
Па ћемо им онда ударити..
Ти ћеш Вуче, од Чакора проћи
А Комнен he на Јечмишта поћи,
Ја ћу чекат долу Приједолу;
Тако ћемо њима ударити
И ми наше јаде осветити
И бијело стадо повратити."
Па се сада они раздвојише
Сваки пође у своју бусију.
Кад наступи Вуче Латинине
Са својијех шездесет Латина,
Дочека га Комнен Барјактаре,
А дочека Љевачина Вуче,
Поможе им Даша Војводићу.
Низ Велику нагнаше Латине,
Циче они као змије љуте
Од тада се зову и Цикуше.
Грлом виче Даша Војводићу:
"Стан полако, Вуче Латинине,
Нијеси ми данас утекао."
Па га стиже као соко сиви
И удари мачем зеленијем
На дохвату по црноме врату.
Ту погибе Вуче Латинине
И његових шездесет Латина,
Не утече ђавољега друга
До једнога Иван Латинина,
А ћера га Даша Војводићу
И остали Срби свеколики,
Стигоше га на дно од Велике,
Покрај Лима на сред поља равна,
Ту Ивана жива уфатише
И његову главу посјекоше,
И метнуше на смрчево коље
Од тада се зове Иван-поље.
Тад се Срби натраг повратише
И одоше на Мокру широку;
Ал' чобани не бјеху копани,
Па се с' мртвом ђецом опростише
И до вјечне куће испратише;
Даша се је с њима опростио:
- "Добро сам вас, ђецо, осветио,
За једнога од вас по двојицу,
За Милана сина четворицу."
|
