Кад се жени Боричић Савићу
Он запроси лијепу ђевојку
У Слатину под Лису планину
У некаква кнеза Михаила
По имену Милицу ђевојку
Он је проси а кнез му је даје
А за кратко свадбу оставио
Ова свадба за недјељу дана
Док покупи он седам сватова
Па се својој повратио кули
И својој је мајци бесједио
Да је за се цуру испросио
А за кратко свадбу оставио
Док сакупи он седам сватова
Онда стаде свате окупљати
И мајка га поче сјетовати
Скупи свате не остави вука
Горског вука Лакушић Николу
Нек ти буде сватски старјешина
Чим је Савић свате окупио
Са њима је Кому окренуо
Кад су свати на Веруши били
Сјели мало те се одморили
Међу собом они бесједили
Коијем ће путем окренути
Ал говори сватски старјешина
По имену Лакушић Никола
Ми идемо за ђевојку младу
Преко Кома и Васојевића
Ићи ћемо на Бијелу Воду
А одатле на тврде Коњухе
Поред Лима у Слатину равну
Јер се плашим од Колашинаца
Што чекају старога крвника
Много сам им јада задавао
И њихових глава насјекао
Свуд скитају за мене питају
Онда свати пута наставише
Но да видиш јада изненада
Бијела је кликовала вила
Изнад стојног Колашина града
Вила кличе у Колашин виче
А на име Баковића Рада
Овако му вила говорила
„Знаш ли, Раде, не знали те људи,
Кад изгуби свога брата Ђоку
Удри чета од Васојевића
И пред четом Лакушић Никола
Он је твоје дворе запалио
И твоју је мајку прегазио
Коња јаше зелени мач паше
Коња јаше а с тобом се шали
Да ће твоју главу откинути
Ево вакат и вријеме дође
Да осветиш свога брата Ђоку”.
То не била пребијела вила,
Но је сестра Баковића Рада
Кад то зачу Баковићу Раде
Он је двије пушке изметнуо
У обадва града Колашина
Скупише се колашински Турци
Међу њима говорио Раде
„Има л којег у дружини друга
Да познаје комске распутице
Да ми води чету уз планину
Добрим hy га даривати даром
Даћу њему коња за јахање
И даћу му мача зеленога
И даћу му токе позлаћене
Те су доброг Колашинца биле
Баш су токе Бабића Јашара
То hy дати и још hy придати”
Сви јунаци ником поникоше
И у црну земљу погледаше
Ал не гледа једно Туре зорно
Клаић Јусуф да га Бог убије
Па овако бесједио Раду:
„Знаш ли Раде не знали те људи
Кад се Мека свади с капетаном
Ја побјегох у Васојевиће
Унајми се у добра чоека
У Делете у Отмичаревића
Служио сам старога Делету
Носио сам пушку Делетину
И чувао пребијеле овце
Знадем сваку комску распутицу
Знам Ножицу ка свовју ужицу
И Верушу као своју душу
И Ротича ка свога угича
И Турјака ка свога ујака
А Љубана ка свога вагана
Ја ћу водит чету уз планину”.
Он одабра тридесет Турака
По избору бољег од бољега
Па им Раде вако бесједио
„Слушајте ме моја браћо Турци
Ми идемо Кому високоме
Да чекамо старога крвника
По имену Лакушић Николу
Ми идемо Кому високоме
Да му русу одсјечемо главу
И његове свате рашћерамо”.
Па да видиш Баковића Рада
Он је своје Турке поставио
На три мјеста по десет Турака
Прве десет у Баре широке
Друге десет у Ротич планину
Собом десет у Царине води
Недалеко од Бијеле Воде
Па им вако говорио Раде:
„Три су пута куда могу проћи
Ја ћу с десет на Бијелу Воду”
Отоле се Турци раздвојише
Бјеху дани Светога Николе
И удари снијег у планину
Ударио до грла бијела
Соколи их Баковићу Раде
„Не бојте се, моја браћо Турци”
Смржу им се за кундаке руке
А кошуље за тјела бијела
Соколи их Баковићу Раде
„Не бојте се, моја браћо,
Турци Данас петак а сјутра субота
Прекосјутра свијетла неђеља
Наићи ће свати про планине”.
Но да видиш свате Боричића
Не плаше се леда ни снијега
Него вучки иду уз планину
Кад су дошли на Царине свати
Говори им сватски старјешина
По имену Лакушић Никола:
„Ја знам овдје студену пећину
Да ми своје главе заклонимо
А и мало да се одморимо
Но има ли у дружини друга
Да обиће студену пећину
Да нијесу у пећини Турци
Ту не бјеше лакога јунака
Да обиђе студену пећину
Но пођоше двије анђибуле
Да уходе студену пећину
Вратише се двије анђибуле
И говоре сватском старјешини
„Тамо трага од Турака нема”
Но су вјешти колашински Турци
Они су се кроз намет провукли
Маскирали себе у пећини
Да чекају свате Боричића
Наиђоше свати на пећину
Да би свати мало одморили
И бијела љеба заложили
Први иде Лакушић Никола
А гледа га из пећине Раде
Чујте мене моја браћо Турци
Немој који пушку опалити
Док не пункем мога џефердара
На крвника Лакушић Николу
Па опали бистра џефердара
Добро гађа а лоше погоди
Погоди му коња од мегдана
Паде дорат притиште Николу
На Николу навалише Турци
А загна се Баковићу Раде
Да му русу одсијече главу
Но се не да Лакушић Никола
Он опали свога џефердара
Те погоди Баковића Рада
У повије међу очи двије
Паде Турчин у ледном снијегу
На њег жешће навалише Турци
Обрну се Лакушић Никола
На сватове своје Боричиће
Али свата нема ни једнога
Но побјегли срамота их била
Осим јадног Боричић Савића
Ђе он рањен бјежи пред Турцима
Ал да видиш старога хајдука
Двије три је главе уграбио
И с живога посјекоше главу
И по томе боја раздвојише
За Савићем Турци навалише
И по крви стигоше јунака
Ђе под плочом ране завијаше
Ту рањена Турци посјекоше.
|
