Сив соколе, што стојиш иа грани,
Откуд јутрос ти рано дорани?
Са које си долетио стране?
Да л’ са мора ил’ бојне пољане?
Какве гласе носиш и за кога?
Кога тражиш ти јутра овога
У поткомска растурена села,
Гдје жуборе слободарска врела?
Сив се соко громким гласом јави,
И са мном се љубазно поздрави:
Ја нијесам птица злогласница,
Црни гавран или кукавица,
Но сам сиви соко под крилима,
А пратилац увјек јунацима.
Јутрос ме је борба пробудила
На Златибор гдје одмара крила.
То бој бију наше претходнице,
Пролетерске српске јединице,
Против Швабе и против Бугара,
И четника њихових стражара.
Ти народа српскога злотвори,
Кад под ноге поче да им гори,
Овдје бјеху одсвуд окупљени,
За злочине нове опремљени,
Ту се борба поведе крвава;
Ту је многа и панула глава.
Паде глава с обадвије стране
Ко јабуке да бјеху са гране.
Нарочито око Палисада,
Гдје бијаше бугарска команда
И скупина мјешовита вјерска.
Све њих сломи војска пролетерска.
У јуришу, у највећем боју
Паде Драгић, даде главу своју.
На Златибору дивној планини,
Преста живот Ђемовој младини.
Као водник извиђачког вода
Ув’јек бјеше мила му слобода.
Од устанка за њу се бораше
И храброшћу својом истицаше
Учесник је борбе на Пљевљима,
И мјесто му бјеше с јунацима,
У јуришу на љуте тврђагве
Фашистичке гдје падају главе.
Ал’ рад његов ту престао није
Но под барјак славне Компартије,
На терену Комскога одреда,
Бјеше борац великог угледа.
А када се одред расформира,
Тад за Ђема већ немаше мира.
Тад почеше оне праве муке:
Фашистима пао је у руке,
Десет’ члана с њиме породица,
Јер с Космета бјеше избеглица.
Из родног их потјераше краја
Да су даље од свог завичаја.
У логор их у Бар настанише,
Бодљикавом жицом оградише.
Ни ту им се Ђемо дао није,
Но настави борбу к’о раније.
У логору међу избјеглице
Ратоборне поче сијат клице.
Ал’ га брзо фашисти открише,
И у затвор њега затворише
У Суторман у једној тврђави,
Гдје се терор спроводи крвави.
Ту је ост'о неколико дана,
Батинање бјеше њему храна,
А постеља бодљикава жица
И покривач сњежна лапавица
Ту преживје много тешких часа
Под батине крвавог ужаса.
У те хладне фебруарске дане
По тјелу му нанесоше ране.
Ал’ ни тада поклекнуо није
Но к’о војник славне Компартије,
Са очима ватреног покрета
Траг осветља ко небом комета,
Пркосећи са пуно горчине,
На недјела фашистичке тмине
Рече њима поносно и гордо:
„Чујте мене, фашистичка хордо!
Ја сам родом из села Слатине,
Гдје се људи не плаше батине.
Ви сте чули за нашег поету
Што је рек’о ону ријеч свету:
„Нељудима не требује царство”
Вас је тако освојило пјанство.
У мене је срце од челика.
Ја сам војник Партије и Тита.
Ви ћете ме једнога убити,
Милиони вама ће судити”.
Кад то чуше крвави џелати,
Дадоше га у ропство послати
Да године казне и робије
Издржава на тлу Италије,
У логоре фашистичке круте,
У те куће по злу омрзнуте.
Ни ту Драгић мировао није,
Но приликом слома Италије
Из логора бјежи пут планина
У том правцу гдје је домовина,
И радости највећа визија
Бјеше борба и Југославија.
Мучаше се неколико дана
Док у центар дође партизана,
У Барију код мисије наше,
Гдје бригада већ једна чекаше
Да се крене са обале мора
Пут нашијех планина и гора.
У побједу са великом надом
С Прекоморском пријеђе бригадом.
И једнога септембарског дана
На обалу стао је Јадрана.
Од радости тада проли сузе,
И с обале један камен узе,
С њим дочара давну жељу жарку:
Љубљаше га к’о рођену мајку.
И ту рече ону ријеч свету
Слиједећи својему завјету:
„Ево мене опет своме роду
Да се борим за свету слободу”.
Част војничка ту њему припаде
У редове што стаде бригаде
Прослављене Прве пролетерске,
Са борцима с Неретве, Сутјеске.
У редове када ступи њене
Још у дане те прве борбене
Ратничке је показо вјештине,
Убацујућ у бункере мине.
А у борби на Мркоњић-Граду,
У једноме ноћноме нападу,
Од фашиста отимаше шарце,
И смртне им даваше ударце.
За те борбе, велике и славне,
Похвале је добивао јавне.
Те похвале све бјеху бројније,
Те убрзо поста члан партије
И командир Извићачког вода.
Такве борце тражаше слобода,
Тражи наша земља поробљена
И Армија борбом прослављена.
Ето зашто дођох под Комове,
Под Комове хајдучке дворове,
Да Ђемове нађем родитеље,
Не да кажем свадбено весеље,
Већ да речем погибију сина.
И нек знаде његова родбина
Да га никад више видјет неће,
Нит’ на гробу да засади цв’јеће,
Нит’ то цв’јеће сузом да залију
Родитељи, како то умију.
Златибор је лијепа планина,
Па га прими као свога сина
Пружила му вјечно уточиште.
Сад ту му је кућа и огњиште,
Без постеље мекане и свиле,
Без пољупца своје браће миле
И сестара и друге родбине.
Али пуна мира и тишине.
То нам рече, па се соко вину,
И одлетје низ лимску долину,
И напусти ломну Црну Гору,
И одлетје право Златибору.
* * *
У те дане кад то соко рече
Стару мајку кући не затече,
Но је пошла на далеком путу
Кроз линију још борбену круту.
Црну Гору пређе и Србију,
Пролетерску тражи дивизију,
У којој су два њезина сина,
Два младића са комских планина.
У тражењу и Сријему стиже,
И фронту је све ближе и ближе.
У те тешке и још ратне дане
У штаб стиже мећу партизане.
Испољи им своју жељу жарку,
Што је тишти као оваку мајку:
Да је родом испод комских стјења,
Гдје је борба највећа цијена;
Да два сина тражи у бригади
Да нх види шта јој који ради,
Боре ли се храбро за слободу,
Служе л’ вјерно својему народу,
Јесу л' живи, јесу ли јунаци.
То је жеља сад њиховој мајци.
У штабу јој рекоше истину:
Да је Драгић пао на планину
На Златибор с другим јунацима,
Другог сина да још жива има,
Да се бори у равном Сријему,
И по борби да брат јесте Ђему.
Стара мајка кад ту ријеч зачу,
Не подлеже нит туги нит плачу.
Она бјеше јунакиња права,
Рече њима: „Сину нек је слава.
Је л’ Златибор далеко планина?
Ја гроб хоћу да потражим сина”.
На те р’јечи поноса и бола
Дадоше јој једна војна кола;
Дадоше јој пратњу од војника
Да гроб траже друга и ратника.
А кад мајка дође Златибору,
Претражује планину и гору,
По бој ишту крвавоме тражи,
И у нади своје срце блажи;
Претражује гробље и мраморје
И преврће поломљено борје.
Моли земљу и сва жива бића
Да гроб кажу њенога Драгића.
Тражи мајка ал’ одзива није,
Црна земља но га добро крије.
Иако је то рођена мајка,
Не да свога изборног јунака.
У тој борби пуној тешких рана
Прошапута једног бора грана:
,.Иди мајко, и не тражи сина,
Ова јесте љубазна планина,
Па је Ђема и друге јунаке,
Мјесто оца и рођене мајке,
Примила у вјечно уточиште.
Ту сад им је кућа и огњиште.
Овдје међу златним боровима,
Сад је одмор палим јунацима,
Докле траје сунца и видика,
Они су јој и понос и дика.
Пролетерско док се коло креће,
Њино име умријети неће,
Нит гробови у заборав пасти
Јер су они понос наше части”
|
