Прође зима, а прољеће дође:
озелење гора око Кома,
виље коло и извори виљи,
виље воде, вилином планином.
Боже мио, дивне ли планине!
Проживјеле воде на све стране,
а међ' њима вода неначета.
Крај воде се настаниле виле:
чешљају се, огледају лице,
броје наглас врела и изворе,
ма тешко је врела избројити:
биљур врела и вилина гумна.
Мисле виле нико и не гледа,
ал и гледа Алтоман војвода
па дозива војеводе бојне:
војеводе рода господскога:
једно ти је Рајичу војвода,
војевода од Васојевића,
друго ти је Бјеломужовићу
са Смиљаном, Миљановим сином
од Коњуа и Медуна града,
а треће је Ђуро и Угљеша,
па овако жупан проговара:
"Ој, војводе, моје десно крило:
погледајте с Кома наоколо,
можете ли рећи Алтоману,
ђе је ође гора Рајичмиља,
коју држи крајишни војвода.
Он је гором градац подигао,
президао високу планину,
умеждрио стотину преграда,
умеждрио стотину плотова,
штит до штита гором начинио.
По гори му пушка одлијеже,
а кликују на избор јунаци,
па бран по њој траје годинама."
То војводе чуле, поћутале,
ма не ћути Рајичу војвода,
но овако силан проговара: "
Алтомане, војводо на гласу,
ено тамо гора Рајичмиља,
коју држи крајишни војвода.
Он је гором градац подигао.
Президао високу планину;
умеждрио стотину преграда,
умеждрио стотину плотова.
Штит до штита удрио планином,
по гори му пушка одлијеже,
а кликују на избор јунаци,
Па бран по њој траје годинама.
Но почуј нас, велики војводо:
ми смо твоје крило и окриље,
држимо ти Медун на Крајини,
држимо ти Бихор у Загорју
Зету земљу крај Мораче ладне,
још слазимо у приморје равно.
Ми немамо, санка ни починка:
дом имамо а дома немамо,
а војна ни младе ужељеле.
Љубе наше овако говоре: "
" Алтомане, велики војводо,
реци Ђурђу, деспоту српскоме,
да је ође Вилина планина,
да је ође гора Рајичмиља.
Јавор јој је од чистога злата,
а лишће му бисер до бисера.
Гране су му у мјесец упрле,
па их вјетар неболеће љуља.
Крај јавора сто ти је језера,
сто језера, врела и потока.
Јаворје је припануло вили,
оној вили што броји потоке,
ја л'потоке ја ли воде живе.
Под јаворјем, под високим борјем,
све су виле на гласу везиље
оне вазда на ђерђефу везу
кано ове около Комова
ђе су виље воде и извори,
ђе су виља кола и пећине,
па те молим, велики војводо,
пусти мене да ме виде виле
да ме виде, да ме устријеле,
да с вилама играм без престанка.
На мене се расрдити неће
нити мога коња отровати.
Знаду виле ко сам и од кога
и која ме вила породила
задојила, теби отправила,
да војујем с Кома до Медуна
са војводом Бјеломужовићем
и с Новаком из горе хајдуком.
|
