Закукала црна кукавица
на Краштицу, крај зелена Лима.
А што кука, јес јој за невољу:
јутрос се је јада нагледала,
ђе се ужди кућа Оконића,
придворице из Васојевића.
Подиже се једна чета мала
са Присоје села маленога,
од јуначке куће Дабетића.
Пред четом су Дмитар и Јоване,
а друго су Вуксан и Лалета.
Не би млого сиже и Станиша
са Манојлом и Николом сином.
Чета мала, али огњевита
овако се јуначки зарекла
да ће убит Ђура Окоњића
што Клименте чува око Лима
и наводи на Васојевиће,
на војводску кућу Николића.
Чета мала, јунак до јунака,
оде право кући Окоњића,
па пред обор Окоњића виче:
"Ђе си јутрос Ђуро Окоњићу,
де на обор, да се погледамо!"
То дочуо Окоњићу Ђуро,
па на обор пред чету искаче,
па овако јадан проговара:
"Ево мене наумити љуђи,
па чините што сте наумили."
Викну чета, а Боже помози!
"Нећеш даље Окоњићу Ђуро!
Доста си ни јада починио:
доводио Турке и Клименте
и крвио подно жита љуђе."
Препаде се Окоњићу Ђуро:
виђе да ће грдан погинути
па овако чети проговара:
" Аман, људи, чето Дабетића,
немојте ме јутрос оштетити,
а рећи ћу ђе су ви Клименти.
Ено тамо Зелетин планина
тамо су ви Клименти хајдуци."
У то друга чета на дворове,
на дворове Окоњића Ђура:
пред четом је Брајотићу Вуче,
а са њиме Лека Ђиновићу.
Двије су се чете смијешале:
посјекоше Окоњића Ђура
и његову кулу разорише,
па одоше право к Зелетину.
Паде ноћца, а завише вуци,
крај друма су Клименти јунаци
наложили огањ у планину:
пеку браве, а оштре ножеве,
пију редом из мјешина вино,
и двори и' десет ђевојака,
служе вино, очекују младе,
оће л' одкуд из горе ајдуци.
Брзо поспа чета клименачка.
То гледао Лека Ђиновићу:
у Климента Лека улазио
па ко с мртвих поскида оружје
и занесе дубље у планину.
Кад то виђе Брајотићу Вуче
и са њиме Николић Станиша,
они ршум на Лаз учинише
па свакоме посјекоше главе.
Повратише отете ђевојке
и буљуке са долине Лима,
са Краштице и са Злоречице.
Ђевојкама даше доста пара,
да с' спремају и да се удају
око Лима и око Комова,
а у племе, у Васојевиће.
|
