Нијет чини беже Али-беже
Од Гусиња, испод Колашина,
Нијет чини, сузе прољеваше,
За бритку се сабљу прихваташе:
" А тако ми дина и имана,
И турскога поста Рамазана!
Хоћу диван курбан учинити,
Диван курбан, за бабову душу,
О Бајраму који први дође:
Окупићу љуте Арнауте,
Прегазићу племе Васојево,
Што је мушко под мач ударити;
Похараћу Ђурђеве Стубове,
Погубићу црне калуђере,
И Мојсија, стара игумана,
Што је мога сактисао баба,
Ни мртва га пожалити нећу,
Гроба ћу му јунак бастисати,
Е он знаде ситне књиге писат,
Не шаље их цару у Стамола,
Већ их шаље краљу московскоме,
У књигама љуто приклињаше:
" Аман, краљу, ако Бога знадеш!
Рашта орлу ти попушташ крила,
Те прелеће с краја на крај св'јета,
Па он бије Туку и Манџуку,
А не видиш јаде пред очима?
Ево нам је зулум додијао
Сућеска се налази код Андријевице
Од курвића од Ђулбеговића,
Бијеле нам дворе поробио,
Поробио, огњем попалио,
Још како се ђида посилио,
У цркве нам хате нагоњаше,
Па се руга крсту истиноме;
То је нама зазор и срамота,
А и теби о мало је хвале!
Ну притегни цара у Стамболу,
Нек нас царе опрости биједе!"
Оде књига од града до града,
Доклен дође до Москова града,
Кад је краљу књигу проучио,
Кад цар посла Омера везира,
Цар му даде сто хиљада војске,
Да Карадаг под скут царев прими;
Ту Омера они преварише,
Јуначку му вјеру зададоше,
Да ће дават царева харача,
И захире што је од потребе.
А кад љути бојак започесмо,
Снијег паде, друми западоше,
Нема хране, не има захире,
Од харача - гроша ђавољега!
Већ Омеру пешкеш посилаху
По двje козе и шугаво јаре,
И по коју мрцињаву овцу!
Још се, курве, криво кунијаху:
" А тако нам рза царевога,
И твојег нам живота и здравља,
Вјеруј нама, више не имамо!"
Ту Омера они преварише,
И цареву војску погубише.
Што од пушке паде црногорске,
Не би нама ни по јада било,
Вино пити, а не опити се,
Бојак бити, а крви не бити,
Нит' је било, нити море бити!
Ма од глади што изгибе, тужан,
То се негда прегорјет не море,
Још када се дома повраћасмо,
Ну потекар да видиш белаја!
Западоше у клисуре тврде,
Бију клети и пушкама гађу,
Док не туна добро прорједише,
Кадуне нам у црно завише,
Ни десети дома се не врати!"
Тако збори беже Али-беже,
За мало је рока оставио,
О бајраму који први дође,
Онда мисли курбан учинити.
Ја кад књиге гласе разнијеше,
Јесу кивни и бијесни Турци,
Не чекају рока ни земана,
Прије рока војску сакупише,
Долећеше су четири стране,
Понајприје Бјелај и Рожаје,
Колашинци, на гласу јунаци,
Малесија и Гусиње равно!
Пред њима је беже Али-беже,
А за њиме Ћоровић-Османе,
За Османом Хота Скадранине,
А за Хотом Ђулбеговић Асо,
Мио братац бега Али-бега,
(Да војводе друге не помињем),
А за њима сва остала војска,
Кажу, брате, дванаест хиљада!
Глас допаде Лакићевић Симу,
Од Будимља, од Васојевића:
"Зло га сио и вино попио!
Зар не видиш, никад не видио
Е су тебе опколили Турци,
Пред њима је беже Али-беже,
Живога ће тебе ухватити,
Васојево племе прегазити,
Што је мушко под мач ударити;
Похараће Ђурђеве Стубове!
Ну поскочи на ноге лагане,
Брже пали бистра џевердара,
Подај хабер на четири стране,
Нека индат по авазу дође.!
Кад то зачу Симуне војвода,
Хитро скочи на ноге лагане,
Па он пали бистра џевердара,
Хабер даде на четири стране,
Намах паде три стотин'јунака.
Мало вр'јеме за тим постојало,
Ал' ето ти Дедовића Мира,
И он води три стотин' јунака!
Још се браћа и не сагледаше,
Ал' ето ти Миљана војводе,
И он води три стотин' јунака,
Ту се браћа л'јепо цјеливаше,
За јуначко припиташе здравље,
Па на троје војску под'јелише,
Пред Турцима друме заузеше.
Но су Турци мудри и паметни,
Не хтједоше на бусије поћи,
Но удрише друмом, упријеко.
Кад то виђе Симуне војвода,
Брже јунак војску размакнуо,
На Сућесци страже поставио,
На Сућесци и Превији љутој.
Но су Турци мудри и паметни,
И тунак се јаду досјетише,
Па на страну с војском одмакнуше,
Улотину огњем сагорјеше
Попалише Мурино и Луге,
Грачаницу и Машницу клету,
На Кривачу они халакнуше,
Ту се љути бојак запођеде,
Бојак бише до мрклога мрака!
Јесу кивни и бијесни Турци,
На Симуна ршум учинише,
Једва Симун изнесао главу,
И Стојана сина рањенога,
На ђогату коњу великоме.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранио Симуне војвода,
Па се моли Богу истиноме:
"Боже мили и Богородице!
Ну придигни маглу изнад горе,
Да ја виђу који соко кликће."
Бог га чуо, весела му мајка!
Пирну вјетрић, а ограну сунце,
Придиже му маглу изнад горе,
Гледа Симун, вјероват не море!
То не био соко птица сива,
Већ то био Јоле Пилетићу,
А за њиме шест стотина друга,
Све по избор млада Црногорца;
Румено их обасјало сунце,
На грудма им токе одсјаују,
За појасом свијетло оружје,
О рамену дуге прекоморке!
Ја кад ли се браћа сагледаше,
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко питају се здравље.
Ту се они мало одморише,
По једном се пљоском обредише,
Па на Турке сложно ударише.
Боже мили и Богородице!
Ја кад ли се Срби изм'јешаше,
Са Турцима клетим душманима:
Грокћу пушке, ножи сијевају,
Мртве турске главе зијевају!
Намах Турке забун учинише,
Одлећеше без обзира Турци,
Један другог Турчин довикује:
"Стан дер, Мујо, причекај ме малко!"
"Не могу те, Усо, причекати,
Дома ће се када раскарити!"
Ту не оста Србин у дружини,
Који турске не одс'јече главе
Понајбоље Бошковићу Нико
И са њиме Дедовићу Раде,
Мио братац Дедовића Мира.
Од нашијех мало ко погибе,
Од Турака мало ко остаде;
Изгибоше млади агалари,
И погибе Ћоровић Османе,
Погуби га Рајичићу Миле!
И погибе Ђулбеговић Асо,
Мио братац бега Али-бега,
Што Турчина љепшег не бијаше,
Ни љепшега ни јуначнијега,
Вуксан Лека укиде му главу.
Побјеже им Хота Скадранине.
Љуто куне беже Али-беже:
"Васојево, гн'јездо јастребово,
Карадаже, капијо на граду,
Клета стражо на Крајини љутој,
Од Косова, од суђена дана,
Те Косово кајат не престајем,
Косовски те јади задесили!
Вуксан Лека, муња те спржила,
Што ми уби брата рођенога,
Убила те мемла од камена!
Црна Горо, посави де крила,
Не налећи на Арслана љута,
Ако си му очи повадила,
Нијеси му главу укинула!"
Јоште беже јадовати шћаше,
Пуче пушка од незнана друга
Прониче га кроз десницу руку,
Прекиде му ћефа јадовању!
Кад то виђе беже Али-беже,
Он удари ђога бакрачлијом,
Скочи добар ђого упропнице
Па одлеће путем низбрдице
Ко звијезда преко неба ведра,
Однесе га на Гусиње равно,
Без чибука и без терћилука,
Без ћулава на ћелавој глави.
Нека види кадунџика млада,
Каквог љуби војна од мегдана!
|
