Подиже се силан Омер Вуча
Од крваве земље Албаније,
Води чету од шездесет друга
Да плијени шекуларске овце
Па кад дође на Мокру широку,
Чобанима удри изненада,
Сваки бјеше код својега стада,
те их Омер редом убијаше,
Докле уби све тридест чобана;
Међу њима Дашина Милана.
Не остаде друга ни једнога,
До Јосифа сина Вуковога.
Он утече преко Мокре равне,
А ћepa га Омер на дорату.
Ал' је момче хитро и ваљано,
Те га Омер стићи не могаше
Док уљеже у гору зелену,
Па се доље спушти Шекулару
И ту нађе Дашу Шекуларца.
Велике му јаде казиваше
Да су јутрос удрили Клименти
И побили све тридест' чобана,
бијеле ћe да плијене овце.
Кад је Даша ово разумио,
Брже зове Љевачину Вука,
Те скупише четрдесет друга,
Па не иду на Мокру планину,
Но одоше право Приједолу,
Да на путу чекају Клименте,
Да би своје јаде осветили
И бијеле овце повратили.
Кад дођоше гори Приједолу,
Неколико горе посјекоше,
Те пролазе и пут заломише.
Док ево ти с четом Омер Вуча
На дората коња Миланова,
Ћера Омер шест хиљада брава,
Ал' се своме јаду не надаше,
Но овако Омер говораше:
" Још да ми је Дашу Шекуларца
И јунака Љевачину Вука,
Да њихове посијечем главе,
Да их носим скадарском везиру,
Дивно би ме везир даровао!"
Он мишљаше нико га не чује,
Ал' то Даша и слуша и гледа.
У јунака срце препукнуло,
На Омера загон учинио,
Те му русу посјекао главу
И узе му коња Миланова,
А Вук с друштвом удри на Клименте
И доста их онђе погубише,
Неколико преко горе прође
Те утече доље низ Велику.
Ћерају их сиви соколови,
Како којег стигну - посијеку,
Посљедњега у поље стигоше
До обале зеленога Лима,
Те и њему главу посјекоше,
Па се отле натраг повратише
И одоше опет Приједолу,
Те бијеле овце искупише,
Поћераше у Мокру планину.
Ту чобане све мртве нађоше,
На једно их мјесто искупише,
На сред Мокре, те их укопаше.
Њиховијех тридесет гробова
Свједоци су овог догађаја.
|
