Хладни ветар са Чакора дува
Црногорац тврдо стражу чува,
На крвавој од вазда граници,
Величани љути крајишници,
Међу њима јуначина стара,
Јокић Бацо, витез од мегдана,
Јутро сину и зора се јави
Док судбине што срећом поздрави,
Стари Бацо под Јелику сио,
Преко крила сабљу претурио,
А уз раме убојну стријелу,
Пак стријеља очима стијену,
На очима калпак навалио
А у своје лице поцрнио.
Нити с киме збори нити дира,
Нека сумња хвата официра,
Није досад такав Бацо био,
А данас се много удертио,
К’ њему дође са страже стражарче
Поздрави га и помоћ му рече,
„Здраво, Бацо, господине стари!
Што си сјетан, што ти вољу квари?
Ти нијеси никад такав био,
Од када си оружје подбио”,
Бацо рече „Здраво мој војниче!
Нека судба мене се примиче,
Ја сам ноћас рђав сан уснио,
Видим да сам тешко доживио
И данас се погибији надам”,
У ријечи у којој су били,
Са Чакора засикташе муње,
Гром удари земља се затресе,
Силна Турска ударила војска,
Плаховито како хала горска,
Стража мала ватром дочекала,
Ватра сину на Чакор планину,
Сваки стражар уби по Турчина
Ема сила силом навалила,
Те границу сломи и разори,
Алах вика, а напред појури
Многи рече леле њему мајка
Крв се црна лије све једнако
Величани вешти и јунаци
Измичу се где су већи кланци.
Командује Микић Костадине,
Да се склоне страже са планине,
Јунаци се бију и узмичу
А за помоћ Србе браћу вичу,
Киша зрна, гранате и бомбе,
У Чакору направи се гробље,
Величана нема равно триста,
Турска беше ко’ на гори листа,
Стоји вика зорнијег војника,
Ватра гори, митраљеза цика!
Бацо јунак под јелику сио
Пушком бије, сабљом дочекује,
А ко’ витез на мегдан кликује,
Око њега већ не би никога,
До мртвога и до рањенога,
Војска Турска иде низ планину
Бацо беше у ту Турску силу,
Кроз велике трупе од Турака
Јашар паша да га Бог убије!
Што се фали изгорет нахију
Виђе Бацу силну погибију,
Нема више никог пред очима,
Само јечи и грми планина,
Око њега Турци на буљуке,
Ни се види ни чује од буке
Тама пала и земља пропала!
Гори гора и зелена трава!
У Велику Турци допријеше,
И куће им палити почеше,
Бацо дође у лету пред кућу,
Кућу брани, сипље ватру врућу,
Смрт презире а част стари воли
Пун је кива мученик вјековни,
Вазди стражи - домовину чува
Ватра бије, абера му није,
Када му је од челика месо,
И да су му змаја горског крила
Док јунака пушка ударила,
Покликно на ноге обије,
Није шала кад муња пробије,
Опет рањен, бије се и бори,
Неће јунак да им се покори,
Опет десет погодила зрна,
Крв старину ухватила црна,
Турске бомбе оружје му ломе,
Када Србин кликну и подвикну,
Па се врати на отпор крвнику,
Сила Турска натраг се повраћа
Јер их Срби повратише браћа,
И нађоше Баца јуначину,
Око њега мртвијех Турака,
Све за славу и помен јунака
Бацо паде, спомен му остаде
Док су гусле и српски јунаци.
|
