Албанијом а кроз кланце тешке
Провлаче се три чете витешке
Сви просједи њих триста на броју
Мрки, строги привикнути боју.
Иду храбро кроз стрме врлети,
А одасвуд Арнаути клети
Нападају хтели би им главе,
Али старци свјесни српске славе,
Свјесни части, а свјесни прошлости
Свјесни циља, свјесни будућности
Иду храбро Арнауте туку,
Крче путе, и топове вуку,
Не запрегом већ ко лаке пушке,
На конопе и на мишице мушке,
А пред њима стар делија јаше,
И крвавом голом сабљом маше,
И спокојно води чету лава
Ко да сваки има по сто глава.
Боже мио, о да чудне чете,
Да их неко кроз врлети срете
Мислио би за те лаве старе,
Да то дуси ваздухом крстаре,
И на крила кроз врлети лете
Да Косово од Турака свете.
Три се дана пробијаше тако,
Док стигоше у најцрњи пако;
У Шаљу их нојца ухватила,
Ту уморна одморише крила.
Почивају, све се уморило,
Ал кад ноћи у поноћи било
Са свих страна осу паљба јака,
Шес хиљада нападе дивљака,
Да уништи ову шаку дива,
Да ниједног не оставе жива.
Ал су Срби стари лави љути
Свакојакој борби привикнути.
Хладнокрвно пушке пригрлише,
Па се тихо за борбу спремише,
И развише на четири стране,
Да се храбро од тирана бране.
Боже мио, немила састанка,
Од поноћи до бијела данка
Нападају клети Арнаути
Као звјери у просјенац љути,
Ћуте Срби, а алачу Турци
Као гладни из планине вуци,
Док ујутро огријало сунце
Обасјало доље и врхунце,
Загрокташе топи баљемези,
Зацикташе српски митраљези,
И три чете стараца јунака
Шест хиљада растјера Турака.
Истог дана испред мркла мрака
Још толико придође дивљака,
Крвожедни двајесет хиљада
Нападоше Србе изненада
Да униште ову шаку дива,
Да ни једног не оставе жива.
Огњен пламен објесних Турака
Сколи логор стараца јунака,
Смрт рашири своја кобна крила,
Адском косом што је изоштрила
Поче косит с обадвије стране
Све по избор јунаке ваљане.
И та борба крвава мегдана
Продужи се пет бијелих дана,
Нит се једе, нит се додијева,
Нит се спава, нит се почијева,
Beh дим у дим јунак на јунака
Живи огањ сипље из пушака.
Ој, Србине, мучениче стари,
Твоја слава свјетом господари,
Та и Спарта кланац Термопили
Стрмој Шаљи нису равни били.
Нит Леонид са триста јунака
Херојима Вуковића Марка.
А кад шесто јутро освануло,
Освануло и сунце огрануло.
Топ загуђе искрај Скадра града
Указа се помоћ изненада,
И кад Срби Србе опазише
Сви на Турке сложно ударише,
Што убише, а што поробише.
Шест хиљада равно набројише,
А од триста стараца јунака
Седамдесет остадоше рака
Да казују док свијета траје
Како Србин животе продаје.
|
