Гусле наше, опоруко стара,
Историја на вама одмара.
Гласом ваше прелијепе струне,
Поштен човјек издајника куне.
А јунаку јунаштво велича,
А уз вас се и несрећа прича.
Тужној мајци да се туга блажи
Кад јој сина судбина потражи.
Па сад абер са Јадранског мора,
Под Комове гдје је Црна Гора,
Једно јутро бану изненада
Да је морнар Лабовић настрада.
Син чувених људи и јунака,
Унук људи и дичних предака.
И у земан дичнијех племића
А овога чувеног кућића.
Од своијех деветнаест љета
Срете судба наопака, клета,
Ка војник најславније војске,
На граници од обале морске.
Ма не ватром од пушчаног зрна,
Но му пуче погибија црна.
Од болести тешке и опаке,
Која своје укриваше знаке,
Док му мушке не нагризе прси
И док судба конце наде смрси.
Гдје се коло зле судбине сплете,
Па то људско одузе дијете.
Када ова младост ту пострада,
Све се тако деси изненада.
Тешка болест, лијека јој није
Нико јој се још не одуприје.
Доктори јој само име знаду,
Па ту човјек чак нема ни наду,
Да се ишта може учињети
Но смрт својим законом пријети.
Крвна жила што мозак напаја,
Прсла бјеше с почетка до краја.
Па крв шиба и у млазу бије,
Те помоћи ниоткуда није.
У љекове никакве су наде
Морнар Мијо на постељу паде.
Све теже му боли придолазе,
А минути последњи се пазе.
Кад ће станут срце и зенице,
Младом момку из Андријевице.
Но још младост свему отпор дава.
А најљепша у племену глава,
Мушки гледа последње тренутке
А болове стојички и ћутке.
Све подноси то горштачко пиле,
С надом: „Дако боли одумиле.”
Али трећег дана испред ноћи,
Видје да му не могу помоћи.
Видје да ће с овог свјета поћи.
Дивно позна колико је сати
И смрт црну што му живот скрати.
Али кући јављати не даде
Ионако чут ће му за јаде.
Живот смрти кад уступи смјену,
С градске риве црни гавран крену.
Да те исте ноћи поврх кома,
Слети близу несретнога дома.
Јер не мога одмах да се снађе,
Но у кањон тврда Кома зађе.
Спусти крило у јелово грање
Да дочека јутро и свитање
Хтједе чекат ту зору на грани
Но га вила с Комова расани.
Јер ту жалост из болнице Пуле
И с Комова виле бјеху чуле.
Једна рече црноме гаврану
А у црњој ноћи у сретању:
„Од кад врана сметају године,
Или магла високе планине.
Или зиме махните и љуте,
Кад снијегом затрпају путе.
Или киша кад с небеса лије
До сад врана то сметало није.
Муња сине сва се земља види,
Но гавране одмах даље иди.
Знаш ли коме ноћас носиш гласе,
Црно перје не носио на се.
Шта те смете, крила изгубио,
Колико си пута овђе био.”
Па му вила са Комова каза
Изданак је свијетлог образа,
И јунака са Царева лаза.
Потомак је Лабовић Станише,
Дичне лозе што јунаштвом дише.
„Зар не памтиш ти времена стара,
Кад си своја два крила одмара,
У стијене код Облога брда,
Ђе граница крвава и тврда.
Знам сто пута кад си вране, сиша,
На границу ђе с мачем Станиша,
Крвавио стијене од Кома
А годишње једном иша дома.
А ти за њим одма сустопице,
Вазда пуна дроба и вилице.
Са Албанских биранијех глава
И гледао шта му у мач спава.
Је ли муња са врх Кома крута,
Ил’ аждаја несита и љута?
Или снага Голијата дива,
Ил’ десница јуначка и жива?.
Па колко те напоијо пута
На границу Ника, злица љута.
Људском крвљу и јуначким месом,
Ти пирова ка вук с урнебесом.
Арбанаси, јунаци махнити,
Од њега су морали се крити.
Још г’ и данас Малисори куну,
Јер им кости некопате труну.
Из најбољих кућа и домова,
По горама високих Комова.
Па ђе Миљан њина узданица,
И на Скадру покидана жица.
У неђељу има седам дана
И на себе десет-петнес рана.
Уз ордене што му прси красе,
Тој’ ођело што је тура насе.
Сад гавране и ти сам погађи,
Какав бјеше Станиша им млађи.
Кад Вешовић на Сакдарском граду,
Своју дичну прослави бригаду,
Је л’ медаља с ликом Обилића
Окитила прси Лабовића?
А тај орден Лазарева зета
Дао му је снаге и полета.
Па Станиша ка та љута злица
Опет пушку из рука не мица.
Ни у задњем отаџбинском рату
Него му је висила о врату.
Па и тада још је има снаге,
За одбрану домовине драге.
Да докаже и у старе дане,
Како људи домовину бране.
Па Божина Пантов пред Биљардом,
Пред цијелом свитом и парадом,
Како с’ оно јуначки показа,
Те заради одличје од књаза.
Па је л’ било јуначкијех крила,
У бригаду Саичића Мила?.
Ил’ бољијех људи и јунака,
Ко из овог поносног оџака.
Па је л’ Лакић на српскоме двору,
Био понос и за Црну Гору.
А не за ту малу породицу”.
Онда вила стаде клети птицу:
„Још ти црње поцрњело перје,
Знаш код кладе да пада иверје.
Иди нађи Челепек планину,
И Милети саопшти о сину.”
Гавран трену па с јеле окрену,
Мокро крило од снијега стресе,
Црн муштулук оде да однесе.
Да му кућу у црно завије,
Мајку браћу и сестре му двије.
Оца Мићка и све најмилије.
„Мокрих крила стиже у свануће
На двор тужни Лабовића куће,
Гдје га Мићко виђе па му вели:
„Откуд јутрос вране ојађели,
Те си јутрос поквасио крила,
Је л’ то негђе погибија била?
Но без неке знам доша нијеси,
Нити су те нагнали бијеси.
Да ми с дјецом нешто није било?
Те ме тражиш, изгубио крило.”
На то Мићку гавран изненада,
Глас предаде синовскије јада.”
Кад их тако на окупу нађе
С црним гласом ко с громом их гађе.
Па не може да вјерује нико,
Да је њихов нестао Милинко.
Хоће братска да вјерује жеља,
У бесмртност људскога тијела.
Но ту жељу коју храни душа,
Смрт проклета никада не слуша.
Тада лелек одјекну планином,
За Милинком Милетиним сином.
Обичај је код Црногораца,
Још из доба наших праотаца.
Па околна брда лелек реже
Јер им срце бол за Мијом стеже.
А хитају бројне породице,
Од Берана и Андријевице,
Да присуством тешку бол ублаже
Да се кући р’јеч утјехе каже.
Мртва Мија кога прати чета,
Сва родбина отишла да срета.
У Титоград код Мораче воде,
Онда са њим Облом брду оде.
Родном мјесту у планинском крају,
А њиховом дивном завичају.
Ковчег прати чета одабрана,
На путу је већ четири дана.
Бол за Мијом и гробна тишина,
То је сада њихов старешина.
Жале људи вољенога друга,
Па им срце обавила туга.
На Бандовић мосту када сташе,
Гдје их маса свијета чекаше,
Јовановић капетан корвете,
На сред моста Бандовића срете.
Старог оца покојног морнара,
Па Милети вако проговара:
„Предајем ти посмртне остатке
Твога сина, а мога војника,
А у болу, част ми је велика,
Што ти могу Лабовић Милета,
Рећ пред толком масом од свијета,
Поноси се мртвијем костима,
То се твоме Мију рећи има.”
Ту затужје сина мајка стара:
„Мијо рано рањених њедара,
С пјесмом оде прије шест мјесеци,
А данас те сретоше лелеци.
Што дочека твоја мајка стара,
Да л ме ово сине неко вара.
Како брзо мајци у дом дође,
Брзо ли ти рок војнички прође.
Дивно ли ми армију заврши,
Зар ти јуче млади живот сврши
Мене моје пропадоше наде,
А ја данас видим своје јаде,
Видим твоју главу у сандуку,
Видим своје довијека куку.”
Ту је мајка на сандуку пала,
Да га дигне живот би му дала.
А од њеног плача и болова,
Плака ла би и вила с Комова.
Кад би чула Зоњића одиву,
Како судбу проклињаше криву.
„Што несрећи устоличи престо,
И даде јој поред Мија мјесто.”
Која њега у вал смрти баци,
А данас га мртва врати мајци.
А одатле до његове куће
Про планина, кроз тврдо беспуће
Уз ковчег су двије сестре црне
Туже брата душа да претрне.
Па планином као чавке пиште,
Док стигоше на родно огњиште.
Гдје два брата, посјечена крила,
Цјеливају свога брата мила.
А пристижу масе од свијета,
А и земан да се гробљу крета.
Па не може нико нит умије,
Да умири браћу, сестре двије.
И два њина родитеља стара,
Него лелек небеса обара.
А природа држи све на мету,
Мртво тјело до сад на свијету.
Још остало некопато није
Па залуду моле сестре двије,
Да још мало из куће не крећу
Да још једном виде празну срећу.
Па кренуше са њим гробљу своме
Иако се не креће никоме.
А код лавре куд ће Мијо стићи
Стижу масе све Васојевићи.
Па не може гробници се прићи
Од толиког свијета и масе,
А около лелек разлега се.
Јер свак боли велике осјећа,
За букетом увелог цвијећа.
Ту му даше почасти достојне
Од његове јединице војне.
Читаше му последње говоре
А ставише посмртне ловоре.
Смрт човјека вазда побиједи
А мајчино топло срце следи. . .
|
