Подранио Васојевић Стево
У Сјеници, у Васојевиће,
У бијелу граду Васојици.
Па дозива Ваистину слугу:
„Ваистина, моја вјерна слуго,
Ти изиди пред бијеле дворе!
Ево мене ситна књига дође
Од нашега славног цар Лазара.
Цар ме Лазо зове у Косово
И овако у књигу говори:
Ко је Србин и српског имена
И од српске крви и племена,
Сваки хајте мене у Косово,
Да бранимо име Исусово
И још наше царство и господство
Од Мурата и његове војске!
Ко издао мене на Косову,
Те не стио у Косово доћи,
А од њега не остало трага,
У двору му чедо не плакало.
А пред двором стадо не блејало.
По двору му трње поникнуло.
Од срца му падали губавци.
А нигда му не били јунаци.
Но несретни и црни кукавци;
За руком му сјеме не родило.
Нит' му нигда у њиви плодило!
Ваистина, вјерна моја слуго,
Да идемо у бој на Косово,
Да на нама не остане клетва,
А на мене и на роду моме!
Је л' се брду примакла зорица,
Је л' истекла звијезда Даница?
Је ли сјајан мјесец на заходу?
Види ли се друмом путовати,
Да идемо, да не задоцнимо!"
Кад изиде Ваистина слуга,
Он изиде пред бијеле дворе.
А за њиме Стеванова љуба,
Ваистини слузи говораше:
„Ваистина, вјерна наша слуго,
Ја сам ноћас чудан сан виђела:
Полећеше два сокола сива
Од Сјенице и села Дубнице,
Из нашега града Васојице,
Одлећеше у поље Косово.
А Косово притиснула тама,
У таму су они улећели,
У тами им крила опадоше,
Отић' ћете, а доћи нећете!
До сад си ми вјерна слуга,
Оселе те кумим и братимим:
Укуј дора господара мога,
Господара и мога и твога,
Да не море у Косово поћи,
Еле ћете оба погинути!"
А слуга јој оде говорити:
„Госпо моја, љубо Стеванова!
Кад сам дош'о дворити Стевана,
Јаком сам се Богу зарекао
И Стевану господару твоме,
Господару и твоме и моме,
Да га нигда преварити нећу,
Ни за то га нећу преварити,
Ни дората коња уковати.
Теке 'оћу само кажевати
И од тог' га пута разбијати".
Па уљезе господару Стеву,
Па Стевану оде говорити:
„Господаре, Васојевић Стево,
Већ је брду примакла зорица,
А истекла звијезда Даница
И широка пера растурила,
Сјајан мјесец већ је на заходу.
А види се друмом путовати.
Но је госпа чудан сан уснила:
Полећела два сива сокола
У Косову пољу широкоме,
А Косово притиснула тама,
У тами им опанула крила -
Да не идеш у бој на Косово!"
А Стево му оде говорити:
„Ваистина, моја вјерна слуго.
Сан је клапња, а Бог је истина.
Ваља ићи, да нећу ни доћи!"
У то Стево на ноге скочио,
Од мегдана сабљу припасао.
Па прошета низ бијеле дворе.
па посједе дора од мејдана.
Ваистина дебела гаврана.
А говори љуба Стеванова:
„Сад ти, Стево, оде у Косовво,
Бог ће дати, да ћеш игда доћи!
Што ће тебе вјереница љуба?"
А Стево јој оде говорити:
„Ајде љубо, на бијеле дворе!
Има доста Стеванова блага,
Па ти троши Стеваново благо,
Не уздај се у Стевана твога!"
Излећеше сестре Стеванове,
Ухватише за гриву дорину,
Па овако сестре говораху:
„За' ти оде, Стево, у Косово!?
Кад ћеш нама из Косова доћи?"
А Стеван им оде говорити:
„Ви гледајте, моје сестре миле,
Кад огрије од запада сунце,
Онда ћу вам из Косова доћи!"
Па он просу све дукате жуте:
„Куп'те, сестре, те дукате жуте,
И пуштите зелена дорина!"
Па превари двије сестре миле,
Истрже им дебела дорина
И побјеже друмом зеленијем
С његовијем Ваистина слугом.
Кад је био у поље Косово,
Он сусрете лијепу ђевојку,
Носи млада калпак и челенку.
А Стеван јој оде говорити:
„0, Бога ти, лијепа ђевојко,
Додај мене калпак и челенку,
Да ја виђу чије и оклен је?"
А говори лијепа ђевојка:
„0. Бога ми, незнана војводо,
Ти ћеш мене калпак однијети!
Ја сам јутрос рано поранила,
Да бијелим платно на Ситници;
До подне је бистра вода била,
А од подне мутна и крвава,
Све наноси коње и јунаке,
А проноси ћурке и калпаке;
Ови калпак на воду бијаше,
Бог ми даде те ми крају приђе,
Те сам млада калпак уграбила.
Имам мога брата јединога,
Ја га 'оћу брату даривати,
па ћеш мене жао учињети,
Те ћеш мене калпак однијети!"
А говори Васојевић Стево:
„Луда ти си, лијепа ђевојко!
Што ће мени калпак и челенка.
Кад ће и мој пуст ми останути.
До да виђу кога је војводе?"
Ђевојка му калпак додаваше.
Кад га узе Васојевић Стево,
Преврну га и два и три пута,
Пољуби га седам, осам пута,
Па га грозне сузе попадоше,
Па овако слузи говораше:
„Ваистина, моја вјерна слуго.
Ево наше погинуло царство!
Ово ј' калпак Бошка Југовића.
Што ј' носио царева барјака.
Пошто нам је Бошко погинуо.
Који носи царева барјака,
Сва је српска изгинула војска
Ни цар Лазар није у животу,
на нама ће клетва останути!
Терај добро дебела гаврана,
Да на нама не остаје клетва".
Па их ето низ бојно Косово.
Кад у турску силу нагазише,
Гони коња Васојевић Стево,
А сијече низ Косово Турке,
Крвава му до рамена рука,
А за њиме Ваистина слуга.
Док дођоше до цара Лазара
И још Лазар бјеше у животу
И сијече по Косову Турке.
Њему Стево доћера дорина,
Па овако њему говораше:
„Цар Лазаре, драги господаре,
Прости мене, прости слузи моме!
Нијесам те издат' наумио,
Но ми доцкан твоја књига дође".
Па поврну дебела дорина,
Те сијече низ Косово Турке,
А за њиме Ваистина суга.
Па је опет поврнуо дора,
И Лазара у животу нађе,
И овако њему говораше:
„Цар Лазаре, драги господаре,
Прости мене, прости слузи моме,
Нијесам те издат' наумио,
Но ми доцкан твоја књига дође".
А Лазар му оде говорити:
„Прост да си ми, Васојевић Стево,
Прост ми био и ко те родио".
У Косову Стево погинуо.
|
