Састале се на Комове виле:
једно ти је вила облакиња,
друго ти је вила загоркиња.
Њима стиже вила планинкиња,
планинкиња и нагорка млада.
Не би много стиже и пригорка,
а за њоме бијела подгорка,
водаркиња па и бродаркиња,
ал' међ' њима нема баждарице,
баждарице, с Царине планине.
Не би много, ето Наданојла,
а за њоме Јања и Јањојка,
Андревија ја ли Андревсила.
Броји виле бијела Јањојка,
но јој нема виле Равијојле,
нити Ђурђе, нити Ангелине,
нити Косе, нити Анђелије.
Мало било, дуго не трајало,
ал' ето ти виле Катарине,
а са њоме Коса и Јелена,
па Јелика са Јерином младом
и високом вилом Мандалином
и са старом вилом Јерисавком.
Сретоше се виле, изљубише,
пос'једаше по зеленој трави,
ко што сједе ђевојке планинке
па усташе, коло заведоше:
окреће се коло по планини,
а над њиме облак поиграва,
под облаком момци вилењаци.
Једнога су задојиле виле,
а другога душом запунуле,
као што су мене усвојиле,
млада момка с поломне планине
па ме нико урећи не смије,
кад ја љубим на крилу ђевојке,
ја л' ђевојке, ја л' невјесте младе.
Оће виле згодне вилењаке,
који љубе планинке ђевојке,
ohe вила змаја под облаком
а не зеца да бјежи планином,
као што је онај од онога.
Оће вила момке са Комова,
и са Лима, под Комом планином.
Једнога је оком погледала:
диван бјеше кано Алесендро.
Но чујте ме, браћо и дружино,
вилењаци, љепши од љепшега,
вилењаци, јачи од јачега.
Чуле виле ко је и од кога,
чуле виле за света Лесендра,
да га Комска гора одржава,
па га хвале сунцу кроз облаке,
ја какав је свети Алесендро:
јаше бјелца, сијече облаке,
љуби русу вилу преко крила.
Дај га, сунце, нама под Комове,
даћемо му вилу загоркињу,
да је љуби, да је не одводи,
јере вила неће без Загорја...
|
