Саврх Кома вила кличе,
На Ивовик сестру виче,
Пита вила саврх Кома:
Је ли Шћепан Ђукић дома?
С’ Ивовика вила збори
И овако одговори:
- Ђукић Шћепан дома није,
Њега црна земља крије.
Зар не знадеш веље јаде
Да друг Шћепан с’ друштвом паде?
Осам друга, све хероја,
Побише их браћа своја.
Казаћу ти, другарице,
Име свијех осморице.
Једног јутра, једног дана,
Крену чета партизана.
За Пипере друштво креће,
(Ал’ Пипере видјет’ неће).
А на челу зна се које:
Херој Шћепан Ђукић то је.
Поред њега сиви тићу,
Млади Раде Томовићу,
Па Вешовић с њима Мило,
Свога братства десно крило,
Три сокола, сива тића,
Милошевић три младића:
Рајко, Мујо и Јевреме,
Таквих више нема племе,
Јединац је Рајко био,
Своју кућу угасио.
Па знаш, вило, саврх Кома,
Поповићу друга Мома.
И он ти је тамо пао,
За слободу живот дао.
Аџић Деса бјеше с њима,
Другарица с’ друговима,
Ал, не даше издајници,
Талијански плаћеници.
Код злогласног села Птича
Банда клетих издајица
Засједу им направила,
Позваше их на предају
Да оружје своје дају.
Али Шћепан не шће стати,
Ни оружје своје дати,
Но западе иза крша.
Ал’ крвничка пушка бржа,
За њим плотун оборише,
И тешко га обранише.
Кад рањени Шћепан паде,
Издајнике трка стаде,
Да ухвате њега жива,
Једног риса, једног дива!
Издајника једног свали.
Но, му лоша срећа била,
Пушка му се заглавила.
Кад је јунак то видио,
Од себе је одгурнуо.
Двије бомбе с’ паса трже
Па упали обје брже,
На своја их прса стави,
И црна га дим обави.
Бомбе срце раздробише,
Ал’ Шћепана прославише,
Јер јуначки даде роду
Млади живот за слободу.
А остале преварили,
И на вјеру ухватили;
Звјерски су их били, сјекли
И на живи огањ пекли,
Док се мука нагледали.
Сви дадоше живот бајни,
Оставише спомен трајани.
Још знадеш ли, сестро вило,
За сломљено наше крило,
За сокола сива тића
Младог Бошка Томовића,
Што је био студент права,
Сад на Брези младост спава.
Знаш ли оне старе борце
И честите Црногорце:
Радисава Радевића И Батрића Зечевића,
Што за народ живот даше
И славом се овјенчаше.
Познајеш ли зор-јунака
Милошевић младог Бранка?
У болници он је био,
Тешке ране лијечио.
Убише га на постељу
Направише жалост вељу.
Већ не могу ређат више,
Издајници што побише
Партизанских соколова,
Љеворечких витезова.
То би била прича дуга,
Рањенога срца туга.
Комска вила тад проплака
За том китом зор-јунака,
Па им славе вјенац плете;
А браћа их мушки свете.
|
