Боже драги, с небеса помози
да запјевам племенитој лози
што далеке има коријсне
на извору ријеке студене
ледном врелу живописне Таре
гдје још горске виле господаре
са раскшрћа муња и громова
с обронака троглавих Комова
из њедара од Васојевића
расадника Српскијех племића
из поносне људске колијевке
знамените Лијеве Ријеке
ово људско поносито племе
носи у се Немањићко сјеме
а одатле кроз долину Лима
ширила се постојбина њима
вазда им је крсна слава била
Арханђела Светог Михаила
а због страшне освете крваве
неки Невског Александра славе
и остаде кућно крсно име
Радевићи њино је презиме
па збор људски и договор чине
деведест и осме године
на Тројице часне и пресвете
да се дичног поријекла сјете
и коначног братског договора
око првог племенског сабора
ако Бог да на Светог Илију
да племенске колоне се слију
ка јуначкој Лијевој Ријеци
окле су им поносити преци
ширили се кроз прошле земане
на четири од свијета стране
да сачине стабло мушких глава
и да скину вео заборава
са гробова поносних предака
ради cpehe својих потомака
да се врате до далеког паса
и мрамора чувенога Васа
чије кости из леднога гроба
допријеше до музејских соба
после пуна четири вијека
ево мрамор његов је дочека
да велике племенске колоне
сјенима се његовим поклоне
а црквена звона да зазвоне
можел бити вишега богатства
од сабора племена и братства
ово племе сад потомство сије
просторима цијеле Србије
дио братства и племена стаса
на просторе од Старога Раса
а стигоше кроз времена стара
на просторе славног Шекулара
један дио братства се окупља
у Топлици код града Прокупља
овом их је населио стазом
Обреновић с Црногорским књазом
да те круте братске узданице
мир чувају на српске границе
а једни се доселише давно
ка Косово проклето и равно
гдје су многа братства и племена
насељена кроз прошла времена
после тешка два Балканска рата
кад поново отворисмо врата
Царских двера из града Призрена
што су дуго била затворена
а Милош је из свог завичаја
доселио на домак Рожаја
и у Башчи оформио селу
једну грану племенску цијелу
неки су се у вихору рата
доселили до равног Баната
тако ова лоза Црногорска
досели се у три слива морска
па постоје и свуда их има
гдје се име помиње Србима
преставници овога племена
кроз минуле дане и времена
борили се и муке мучили
ал се никад нијесу турчили
нико вјеру мијењао није
трагом наше тешке историје
већ служили Христу господару
православној вјери и олтару
и честитом црногорском књазу
да не носе мрљу на образу
то су праве људске особине
код потомства лозе Немањине
и примјери како живјет ваља
да се име племенско не каља
рађали се а Бог им је дава
пуне куће од мушкијех глава
имали су у свако вријеме
осветнике за братство и племе
пред најездом турских крволока
не заспаше са обадва ока
но су вазда били на опрезу
као Грци на Пелопонезу
одлазили с пушком у комите
поријекло своје да заштите
скривали се по ледних пећина
пред најездом мрског душманина
и уз такве јаде и несрећу
крсној слави палили свијећу
друговали са највишом муком
и спавали с пушком под јастуком
домаћинске бранили торине
од душмана и горске дивине
помагали комшији и брату
и гинули за ријеч задату
пратила их заклетва крвава
да је скупља ријеч него глава
колико је претрпјело племе
у несрећно Албанско вријеме
када хорде кренуше дивљачке
ради hapa зулума и пљачке
на њихова села и катуне
да бисаге плијена напуне
Радевићи Арсо и Зарија
пред насиљем ових крвопија
не хтједоше да предају пушке
но животе положише мушке
рад чувања људских идеала
окончаше на Пећка вјешала
и на такве издахнуше муке
да остану пушке за унуке
да се бране и да се освете
и с поносом предака се сјете
Шекулар је имао капетана
Радевића Шћепова Богдана
тај стотинаш у дане је старе
сачувао браћу Шекуларе
код Турскога суда у Беране
а син његов у младе је дане
заслужио Обилић медаљу
па с Цетиња у Шекулар шаљу
још четири медаље оваке
да оките Радевић јунаке
из поносне Лијеве Ријеке
братство има и огранке неке
од сокола Милунова Ђеке
Ђекића је презиме настало
у Ђулиће поносно и мало
ту медаље Обилића двије
красе прси ове фамилије
кад кренуше Турски освајачи
да манастир спале у Морачи
у тој лаври Немањић Вукана
стоји запис до данашњих дана
одбрани га чета од хајдука
Маријана Радевића Брка
хајдучкога храброг четобаше
па од њега огранци посташе
и чувени соколови птићи
Брковићи и Марјановићи
што до данас с поносом цијене
Радевића старе коријене
Колико је братских соколова
С Радовића људског родослова
изгубило живот прсимице
на Скадарске бодљикаве жице
и колико их живот храбро
даде рад млијека Гојковице младе
па још памти крвава Бојана
колко љутих и крвавих рана
донијеше из те борбе љуте
мушке прси Радевић Перуте
за ту храброст људи кроз времена
не нађоше првог свјетског рата
соколови из Радевић јата
крв јуначку не жале из вена
за слободу Јужнијех Словена
кад кренуше Швабе и Нијемци
ка Мојковцу и Тари ријеци
да прегазе студену ријеку
Србијанске трупе да претеку
скупи сердар црногорске чете
па их мушки код Мојковца срете
међу овом плејадом ратника
ево једне сабље од челика
узданице и племенског лава
Радевићу храброг Милисава
који Њемце Мојковцу на врата
као звјерад убија и хвата
и Германске устављаше трупе
Србијанске снаге док одступе
у пробоју фронта из Солуна
ево храброг Вељовог Пауна
и сина му младог момка Вучка
у којему тече крв хајдучка
што остави дичну младу главу
са Србима у гробницу плаву
из тог доба ево прегаоца
Аксо Петров Радевић из Доца
коме лично командант бригаде
Обилића медаљу предаде
како име јуначко заблиста
дичном сину Радевића Риста
Радисав је друг из војне школе
Мирка сина Петровић Николе
Јединица команде његове
Талијанске запали топове
ал га за то после тешких мука
на Колашин уби братска рука
ал га није уплашило ништа
ругао се смрти са стрелишта
а диоба у те црне дане
на четнике и на партизане
траг остави и на ово племе
у то црно и смутно вријеме
ал су били борци одабрани
а на којој да су били страни
ипак их је сачувала слога
тврда вјера у господа бога
и храбрила на највишој муци
епска пјесма и гусала звуци
после многих мука и невоља
времена су наступила боља
па је часно Радевића племе
и у ово данашње вријеме
после тешких и мучних вјекова
поучено примјером дједова
наставило по примјеру њином
да с поштењем живи и истином
да се људског поријекла сјећа
да се крсна не гаси свијећа
већ се свога поријекла сјете
и у школе и на факултете
та је часна лоза подњивила
академце свакога профила
а из овог људског расадника
и сељака има и радника
али сви се залажу и труде
за примјерно мјесто међу људе
па с простора цијеле државе
скупљају се да братски прославе
први сабор за племенску слогу
заклињу се православном Богу
да ће сваке године следеће
скупљати се на саборе веће
а поносна Лијева Ријека
увијек he спремно да дочека
представнике овога племена
као мајка дјецу из пелена
Радевићи Господ вам помога
најскупља је српска ријеч слога
нека ваше потомство настави
овај сабор племенски да слави
убудуће за вијек вијекова
докле траје рода Србинова!
|