Подигла се једна чета мала
Испод Кома из питомих Краља
Одакле се вазда подизала,
А пред четом српски арамбаша,
Арамбаша, Ђурковићу Крњо,
Са својијех седам-осам друга,
Па га ето поред воде Лима
Докле Крњо на Полицу дође
А на кулу Века Соковића
Па задрма алком на вратима
И из грла бијелога вика:
" Јеси л дома, мио побратиме,
Јеси ли се јако утврдио,
Од Оџића и од Адровића,
И крваве куће Ђоровића,
Но устани, отвори ми врата."
Кад га чуо одмах га познао,
Од куле му врата отворио,
Кад он виђе Богом побратима
Шири руке те се загрлише
И ту одма ватру наложише,
Међу собом ријеч говорише.
Ал' говори Крњо Ђурковићу:
" А мој брате, Веко Соковићу,
Ка ти јеси до Биора близу
Има л ђе год за дружину ћара
Ђе би добар плијен плијенили,
Али турску главу уграбили?"
Ал' овако Веко проговара:
" Ја сам јуче у Врбицу био,
Адровића стадо уходио,
Бјеле овце Адровић Абдула
Не могу се овце плијенити
Јер је код њих Адровић Дурмиша,
Не да лако плијенити браве
Без љутијех по тијелу рана,
Јунаштва му у крајини нема.
Вазда носи пушку џефердара
За појасом сребрна анџара,
А фишека ни броја им нема,
Не оставља пребијеле овце
Јер се нада на овце нападу."
Кад то зачу Ђурковићу Крњо
Он се тада грхотицом смије:
"Не будали, мио побратиме,
Како си се, брате, препануо
Од силнога Адровић Дурмише?
А да не знаш мио побратиме
Кад ће удрит Ђурковићу Крњо,
Ја ћу њему уграбити главу,
Понијет је у питомо Краље,
А бијеле изјавити браве,
Но ти устај на ноге лагане.
Позови ми Бошка и Перишу
И Савића - све три Пантовића
И Драгоја већ Губеринића
Да удримо на Врбицу равну."
У млађега поговора нема,
На поноћи браћу окупише,
А у једну чету саставише.
Кренуше се на Врбицу равну.
Опколише стају и катуне,
Ухватише метеризе круте.
Кад изађе Даница звијезда
Проговара Ђурковићу Крњо:
"Слушајте ме, моја браћо драга,
Када мога пукне џерердара,
Немојте се, браћо, препанути
Од силнога Дурма и Абдула,
Алакните, Бога помените,
Не би л' одмах овце заробили.
Ја ћу први кавгу заметнути
И на катун њему ударити."
Сложни бише па се насулише.
Кад изиде Даница звијезда,
Тада Крњо у тор ускочио,
Дурмове га вашке опазиле,
Но кад зачу Адровић Дурмиша,
Он искочи из кладе борове,
И оружје бјеше дохватио
Па овакву ријеч говорио
Кад је српску чету опазио:
"Станте, Власи, шта сте намислили
На кога сте јутрос ударили."
Шћаше хватат метериза крута,
Но при њему лоша cpeћa била
Те га љута змија уочила
Арамбаша, Крњо Ђурковићу,
Па га Крњо џефердаром гађа
И погоди Дурма Адровића
На сред паса, укиде га с гласа,
Дурмо паде, а Крњо допаде,
Те му ножем одсијече главу
И узе му свијетло оружје.
На дружину вику учинио:
"Поличани и браћо Краљани
Сад напријед, ако Бога знате,
Е су вама отворена врата,
Јер на Дурма не постоји главе."
А хајдуци, као горски вуци,
Бијеле су плијенили браве
Па узеше шарена говеда
И дората, коња седланика,
На Полицу здраво искочише
И велики шенлук учинише.
Па стадоше плијен дијелити:
Ту дората Адровић Абдула
Дароваше Бошку Пантовићу,
А оружје Адровића Дурма
Дароваше Ђурковићу Крњу,
Као што га на мегдан добио.
Остало су братски дијелили.
Крњо оде у питомо Краље
И понесе Дурмишину главу
Па је баци на смрчеви колац
Да га двори јутром и вечером.
Но све кука Дурмишина мајка
А све кори Адровић Абдула:
"О Абдуле немала те мајка!
О Абдуле да си погинуо
Па да ми је Дурмо остануо,
Дурмиша би тебе осветио."
Ал' говори Адровић Абдуле
"Ај не кукај, остарјела мајко,
Ако нећу Крња Ђурковића,
Ја ћy убит сва три Пантовића
И Дурмишу брата осветити;
Кад ће вакат од године доћи."
На то мајка тужбу прекинула.
|
