Од како је људски разум
измислио прва слова
са њима су опјевана
прегалаштва витезова.
Усмена је ријеч била
исто као написана,
вјековима преносила
сјајну славу прошлих дана.
Филип Вишњић без очију
пјевао је историју
а писала вјешта рука
Караџића нашег Вука.
Па захвалност неизмјерну
дугујемо нашем Вуку,
што написа граматику
и правопис и азбуку.
А значајно мјесто своје
у реформе крупне ове
имале су неоспорно
древне гусле јаворове.
Свака храброст и јунаштво
изгледају јадна, мала
док потврду не добију
уз звукове од гусала.
Да јунаке не имасмо
кроз вјекове ропске таме,
кад нас Свијет и Европа
остављаше само саме,
неби били ово што смо
носили би туђу главу,
изгубили славно име
и слободу и државу.
Имали смо вјековима
једно парче земље своје,
ти свијетли споменици
још пркосно и сад стоје.
Опомињу покољења
шта је понос, шта је слава,
да их никад не препусти
вјетровима заборава.
Споменик је један такав
на сред земље Немањића,
познат Српству и народу
као Чардак Перовића.
Па бедеме нерушиве
јуначкога тог примјера
кол’ко буде допуштала
скромна снага мога пера,
опјеват’ ћу да их гуслар
увелича својим грлом,
о данима наше славе
и времену неумрлом.
Ту су силни Азијати
увијек се спотицали
а ми борбом непрекидном
постојаност доказали.
Славно племе Васојево
Црногорски књаз Никола,
у најпрве стихом вјенча
када писа нова кола.
Ово племе гласовито
Немањићког чистог соја
помиње се од Лазара
и Косовског љутог боја.
Ту је Стево Васојевић
кад земаљску стече славу,
одлетио на Небеса
и за Српство дао главу.
Са честитим кнезом нашим
и осталим војводама
не хтје с’ Вуком да утече
и остане на руб срама.
А потомци тога дива
у долини модрог Лима
бише камен спотицања
за крвнике вјековима.
И ова је дична лоза
јуначкога пуна плода
свом народу даривала
перјанице Српског рода.
И Вожду је са Опленца
коријен на овој лози,
који турску царевину
раздрмуса и угрози.
А освајач никад није
јаха’ коња нити пјева’,
но ка’ курва пролазио
кроз насеља Васојева.
Вјекови су пролазили
остављали пустош праву,
али племе Васојево
не изгуби никад славу,
већ су били Црној Гори
непробојна караула,
пушка им се до Азије
и Стамбола вазда чула.
Па су аге и бегови
из Гусиња и из Плава,
једном били ријешили
да одеру живог лава.
Јер се Чардак Перовића
бјеше силно огласио
да је куће и домове
многе турске угасио.
Бјеху браћа Перовићи
дигли чардак у висину,
па гледају са презрењем
силну Турску царевину.
Ђеца Пера Ђуровога,
зор јунаци, љуте злице,
испод љуте Сјекирице
а из села Грачанице.
На чардаку свијетломе
уз рамазан вино пију,
а пред собом не признају
ниједнога Османлију.
Као свака браћа сложна
четобашу изабраше,
најмлађему Миливоју
то јуначко звање даше.
Јер је био од њих седам
у јунаштву и у вјери
за нијансу одскочио
ђе се људска вредност мјери.
Уз њих седам пристадоше
и остали племеници,
па се прича до Стамбола
о маленој Грачаници.
Са чардака Перовића
одјекује глас гусала
а пјесма је о слободи
до Босфора достизала.
Потурица Жујо-беже
то не може да подноси,
да му Влашки четобаша
зулум чини и пркоси.
Онда ова потурица
издајица свога рода,
у Гусињу скупи злице
зулумћара и изрода.
Јер њихови ђедови су
Црногорци Срби били,
али су се кроз вјекове
кукавички потурчили.
Напустише Српску вјеру
и приђоше Мухамеду,
да рамазан турски посте
крметину да не једу.
Сад њихови праунуци
у Гусињу савјет чине,
као да су јуче стигли
ил’ из Меке, ил’ Медине.
Још са њима ту бијаху
Малисори Арбанашки,
да заједно план сачине
да нападну чардак Влашки.
А бег Жујо уврх собе
турски ноге прекрстио,
полагано чибук пуши
дубоко се замислио.
До тавана од дивана
диме кафе из филџана
и даје се тврда беса
Гусињскијех муслимана.
Кад пажљиво саслушаше
излагање Жуја бега,
заклињу се својом главом
сви ће вјерно слушат’ њега.
Пише Жујо бурунтију
четобаши Миливоју:
Слушај влаше непослушно,
тврду турску ријеч моју.
Ја сам чуо да си јунак,
Па је штета да си раја
а наша ће чиста вјера
вазда примит’ таквог змаја.
Ти би мога’ у Стамболу
падишахов постат’ паша
а то ти је влаше боље
него рајин четобаша.
Је ли боље да нахији
будеш глава једног дана,
да си виши од Миљана
и од Ђола капетана?
Па да градиш од чардака
силне дворе и сараје
а да живиш од харача
сиротиње влашке раје.
Браћа ће ти постат’ аге
и свијетли муселими,
зато влаше на крст пљуни
Алахову вјеру прими.
Па да имаш харем жена
као везир у Стамболу,
да не слушаш каурскога,
Петровића књаз Николу.
Сво оружје што носите
отели сте од турака,
посјекосте царевини
много људи и јунака.
На свакојег твога брата
сијају се турске токе,
које досад посјекосте
кроз планине и растоке.
Нек’ вам буду досад прости
сви зулуми и зијани,
само влашки четобаша
под заставу турску стани.
Па кад с’ твојом дичном браћом
примиш вјеру правог дина,
с’ вама ће се поносити
Агарјанска царевина.
Ђеца ваша постајаће
хоџе,муле и дервиши,
ако ово не прихваташ,
ти ми књигу одмах пиши.
Па ћеш онда виђет’ влаше
како сјеку сабље наше,
моја ти је тврда беса
биће хрпе вашег меса.
Чардак ћу ти, сагорети
женску чељад поробити,
ваше жене обљубити
а синове потурчити.
А уз цркву у Зориће
дигнут’ мунар до небеса,
ефтама ће сва нахија
од вашега смрђет’ меса.
Осветићу братске главе
на сржево што су коље,
зато прими што ти нудим
много ће ти бити боље.
Књигу сврши па прочита
да присутни сви је чују,
они чине афериме
Гусињскоме бегу Жују.
Па одреди једног слугу
и овако њему збори,
док не преда ову књигу
да не смије да одмори.
Предаћеш је Миливоју
Перовоме, на чардаку
и реци му нека добро
разабере ријеч сваку.
Нек’ размисли и по теби
одговор ми он пошаље,
ја ћу одмах скупљат’ војску
од Ругова па до Шаље.
Па узјаха коња слуга
с’ бурунтијом у њедрима,
на чардаку јуначкоме
Миливоје књигу прима.
Позва слугу турског слуге
на чардаку да одмори,
докле књигу не проучи
и док на њу одговори.
Испод ока слуга Осман
четобашу младог гледа,
од страха му дах застаје
и пуне се жиле леда.
Кожа му се најежила
а ноге му задрхтале,
види слуга с’ четобашом
Миливојем нема шале.
У браћи му слуга виђе
скуп делија и јунака,
па од страха једва чека
да отиде са чардака.
Гледа браћу и синове
зор јунаке и делије,
гледа Осман што још никад
у животу гледа није.
Кад би смио казао би
на бегову танку кулу,
ако крене пут чардака
неће више љубит’ булу.
Но ако га сабах нађе
испред ових љутих злица,
неће више акшам клањат’
да је соко сива ‘тица.
Кад је књигу четобаша
проучио шта му пише,
узе дивит и хартију
потурици да отпише.
Жујо-беже књига твоја
на чардаке стиже наше,
слична оној што владици
од Селима дође паше.
Па ти ево отписујем
јер је таква твоја жеља,
то ми оста у аманет
од славнијех родитеља.
Не морам ти образ чуват’
јер га немаш од поодавно,
од кад су ти прађедови
прихватили ислам срамно.
На име ти нећу метат’
какву грдњу и поругу
јер и њега више немаш
кад у вјеру пређе другу.
Али ми те много жао
што си слијеп код очију,
па безглаво задиркујеш
из присоја љуту змију.
Звао бих те да се вратиш
старој лози и вријежи,
ал’ те хоџа опогани
и са бритвом обиљежи.
И оно ти мало чапре
на дар посла Мухамеду,
као што је учинио
хришћанину твоме ђеду.
Таква брука за нас Србе
најнижа је и потоња,
не могу ти допустити
ни да мога водиш коња.
Но турчине паши сабљу,
бирај мјесто и вријеме,
да за вазда ријешимо
размирице и дилеме.
Јер не може другачије
с’ тобом да се разговара
осим преко оштре сабље,
џефердара и ханџара.
Hero купи бажибозлук
и на мене беже крени,
нека земљу Немањића
крв јуначка зарумени.
Још нијесу моји преци
од кад су се доселили
плели гаће и кошуље
но на мегдан излазили.
И нијесу због корита
никад вјеру мијењали,
као твоји лижисани,
па си данас јадан, мали.
Може свака кукавица
да те ћутка и прекори,
Што подмукло ударате
нож у леђа Црној Гори.
Прави турчин у вас гледа
слуге, јаде и биједу,
што сте плећи окренули
поријеклу и прађеду.
У коју се вјеру кунеш,
и каква је твоја беса,
кад ћеш љуто да погинеш
ради туђих интереса?
Тијесна су ова брда
за двојицу господара,
нек’ судија буде удар
бритке сабље и ханџара.
Ја посјекох много глава
у крвавом љутом боју
а сада ми Жујо-беже
на дар ето, нудиш твоју.
Слушам књаза са Цетиња,
и Миљана војеводу,
и још Ђола капетана
који служи своме роду.
А осим њих ја од себе
немам беже старијега,
па нек’ курва буде онај
ко се скрајне са биљега.
Кунем ти се тврдом вјером
и оружјем иза паса,
да ја и ти завршимо
мегдан књаза и Латаса.
За крст часни и слободу
мајка ме је подњивила,
па тако ми крсне славе
Арханђела Михаила,
и тако ми светог Ђорђа
што аждају пресијече,
од слободе и образа
мени ништа није прече,
и гроба ми Данилова
што на Орлов крш почива,
и заклетве прађедовске
Црнојевић бега Ива,
и гробова с’ Вртијељке
и онија са Косова
и мука ми Лазаревих
и Јунаштва Душанова,
и тако ми Хиландара,
Студенице и Острога,
Витлејема и Голготе
и тако ми Христа Бога,
и ћивота Светог Петра
и костију са Ловћена,
купи војску и ударај
ако беже ниси жена!
Кад заврши смота писмо
и у њега фишек стави,
исто као књаз Данило
кад Омеру отпоздрави.
Узе писмо слуга Осман
и утече без поздрава,
само очи да не гледа
Миливоја горског лава.
Па кад стиже у Гусиње
даде писмо бегу Жују
а овај га гласно чита
окупљени сви да чују.
А кад виђе шта му пише
и још фишек поврх свега,
страшан бијес и помама
обузеше Жуја-бега.
Па дружини окупљеној
заповијест одмах даде,
да сачине договоре
шта да чине, шта да раде.
Када сјутра сабах сване
правовјерна браћо моја,
чардак ћемо нападнути
Перовога Миливоја.
Па оружје припашите
да у славу нашег Дина,
ми памети научимо
распуштеног каурина.
Још у јаду и бијесу
рече беже к’о за себе:
Једва чекам четобашо,
да одерем живог тебе.
Кад је зора осванула
крену Жујо своју чету,
спремну на зло црно свако,
вандализам и освету.
Ал’ кад жеља за осветом
људском бићу ум помрачи,
он од свога противника
никад неће бити јачи.
Ипак ова људска мана
несојима није страна,
кад је несој познавао
карактере од мегдана?
Пушком пуца и знак даде
да се у бој љути креће,
не зна да га никад више
седам була гледат’ неће.
Кад стигоше Грачаници
и кад чардак опколише
и на браћу Перовиће
са свих страна ударише.
Стаде алак животињски
без закона и правила,
али браћу Перовиће
не препаде ова сила.
Са шеснаест својих сина,
Перовића седам брата
затворише са прсима
све прозоре и сва врата.
Поче борба неправедна,
по двадесет на једнога
а боре се Перовићи
уз велику наду Бога.
Као да су на весељу
убијају без панике,
ријешили за живота
да подигну споменике.
Ако треба да погину
нек’ се прича вјековима
шта је чојство и јунаштво
са обала бистрог Лима.
Бјеше подне превалило,
чардак тврђи од челика,
у то бану Ђоле Лабан
са сто својих племеника.
Станковићи, Дедовићи,
Перовићи и Лабани,
све јунаци по сто пута
са јунаштвом овјенчани.
Пале пушке а сабљама
по пољани турке сјеку,
турци плећи обрнуше
да се спасе и утеку.
Миливоје четобаша,
дозиваше бега Жуја:
Стани беже да видимо,
коме мајка није куја!
Лако ти је писат’ књиге
и пријетит’ као жена
а сад бјежат’ прије но је
ова битка ријешена.
Ја знам добро шта отписах
пa се и сад држим тога
да се не бих застидио
и од људи и од Бога.
Ево стојим на биљегу,
па ђе ти је пушка кратка,
да погинем за крст часни
жртва ћe ми бити слатка.
Тада Жујо од зазора
вади своје кубурлије,
ал’ од страха и панике
сигурна му рука није.
Он промаши четобашу
кога Господ чува с’ неба,
али зато четобаша
нанишани како треба.
Разби прси надувене
што кипљаху за осветом,
и свој образ освијетли
пред племеном и Свијетом.
Бег још бјеше у животу
Миливоје кад долеће,
па му скиде турску главу,
у бисаге своје меће.
А бисаге црвене се
од скорчале старе крви,
јер им ово није био
главом данас турчин први.
А из оног сувог пања
ђе бегова глава паде,
из његове пасје крви
изникоше гране младе.
Српске сабље посјекоше
и остале турске главе,
око цркве у Зориће
на кочеве да их ставе.
Скупише се турске буле
из Гусиња и из Плава,
отидоше у потрагу
отсечених турских глава.
Па клекнуле на кољена,
капетана моле Ђола:
Ми смо чуле капетане,
да си соко од сокола.
Па кад алах не досуди
да се кући живи врате,
молимо те као оца
да нам мртве главе дате.
Међу њима уцвиљена
бјеше сестра Жуја-бега,
Ђоле друге главе даде
ал’ не даде сестри њега.
Па кренуше, Ђоле Лабан
и Перовић четобаша,
а уз пратњу два хајдука,
Милована и с’ њим Маша,
код Миљана Вуковога,
гласовитог војеводе,
што је појам људске правде
и јунаштва и слободе.
Пружише му на дар главу
злогласнога бега Жуја,
к’о кад Његош на дар доби
од Новице и од Шуја,
и од Мирка Алексића
главу силног Смаил-аге,
примјери су то свијетли
наше борбе, наше снаге.
Кад војвода прими главу
он овако рече њима:
Добро дошли витезови,
са бесмртиим дијелима.
Па на астал стави главу
да се бегу чини СТИМА,
и беговој мртвој глави
стави чибук у устима.
Нека мало мртва глава
одмори се и почине,
док се браћа договоре
шта ће са њом да учине.
А у кући војводиној
и сабаља и пушака,
објешених о дувару
а отетих од турака.
Сабља паше Шеховића
висила је о дувару,
а Миљан је Вуков скиде
традицију чува стару.
Па је пружи четобаши
и овако њему рече:
Да пашину носиш сабљу,
ти јунаштвом право стече.
А из боја отетога
Мушовића јатагана,
скиде Миљан и дарова
Перовога Милована.
А и Машу Перовоме
пружа мача у корице,
што је скинут’ ономлани
са турчина из Сјенице.
Онда скиде и шишану
чистим сребром оковану,
па је у том срећном дану
даје Ђолу капетану.
Кад јуначке те дарове
Миљан Вуков њима пружи,
рече: Здраво носили их
и десница нек’ вас служи.
Нек’ о вашој дичној слави
српски гуслар вјечно гуди,
па у лица јуначка се
изљубише као људи.
А Жујову мртву главу
однијеше на Лопате,
нек’ подсјећа да се дани
робовања не поврате.
Нек’ се уче покољења
на крвничку ту лобању,
да се никад Црногорац
не предаје робовању.
Тако чардак Перовића
безграничну славу стече,
што год пјесник да напише
неће успјет’ све да рече.
Кроз Полимље од тог дана
у народу остало је;
не смијеш ми ништа чињет’
да си Перов Миливоје.
Кад се ствара историја
у времена она славна,
три чардака црногорска
у свему су била равна.
У Дробњаке Алексића,
у Морачи Зиндовића,
у Полимљу Перовића
све потомци Обилића.
Сад њихове рајске душе
небесима мирно плове,
а ми да се поносимо
на онакве соколове,
што су вазда презирали
срамни јарам и окове,
нек’ о њиној слави гуде
древне гусле јаворове.
Јер све даше што имаше
и слободу сачуваше,
па смо дужни подсјећати
на те славне претке наше.
Док је Кома, Сјекирице
и валова бистрог Лима,
да се прича док је људи
и док Срба иђе има.
Док јунаци у бој крећу
и док бојна труба труби,
Црногорац никад неће
ропске ланце да пољуби!
|
