Мајка куне Клименту Јована
„О Јоване, бог те не убио .
а што даде своју сестру Јулку
за некаква Дмитра арамбашу.
Нит му знадеш дјела ни кољена
ни његова рза ни образа,
ни његове куће ни имућа,
само нека гола дервенштина
што од њега нестају јунаци”.
А вели ј ој Климента Јоване
„Не куни ме, моја мила мајко,
да мож знати и паметовати
кад погибе дванаест Климента
у проклету земљу Дукађинску
тамо пошли жито да купују
те ја дигох шестину Климента,
мајко моја, од племена мога
те сам тамо браћу осветио
за свакога мојега рођака,
ми убисмо, мајко, по четири,
и отуд се здраво повратисмо.
Кад смо дошли под свето Дечане
У лугове код воде Бистрице
ту говеда у Лугове пасу
црвене се ко чоха црвена,
ту се наше слакомило друштво
те узесмо стотину говеди
пола крава а пола волова,
поћерасмо покрај манастира.
На вратима од бијеле цркве
ту сјеђаше црни калуђере,
у руке му часне бројанице,
лоше рече да га Бог убије:
„Ви то чија ћерате говеда
платила их данас погибијом”.
То не рече у цркву утече,
а ћах убит црна калуђера,
но би своју огрјешио душу,
па одосмо ми подно Бјелаја
док у гору пусту заљегосмо,
ту нас стиже велика поћера
пет стотина љута Арнаута
гора густа - а планина пуста,
ту су јеле до неба порасле
преко пута загрлиле гране
по гранама виси маховина
путевима змије вијугају,
не види се сунца ни мјесеца.
Цикћу орли - гракћу гавранови
пролијећу виле и врагови
црна туга да ухвати друга.
Ту се грдно сукобисмо, мајко,
с Шћиптарима у гору велику
четири им изгубисмо друга
и четири раном обранисмо
и толико нама изгубише
а говеда силна и језгимна
пa свакоје кроз гору утече
да вукуто нама не остаје.
Отолен се поћера поврати
одвукоше мртве и рањене
и ми своје мртве укопасмо
а рањене собом понесосмо.
Кад дођосмо брду Милешевцу
ал да видиш муке и невоље
Планину је чета ухватила
сто плављана Срба и Турака
сваки стоји уз јелу зелену
а на руке држе џефердаре.
На сред пута Дмитар арамбаша
у руке му пука карабинка
а у појас двије кубурлије
међу њима срмајли анџари.
Ту оћасмо грдно изгинути
ја говори Дмитру арамбаши:
„Пушти мене и дружину моју
ми нијесмо вама ништа криви”.
Све му каза што је и како је,
а рече ми Дмитар Зоговићу:
„А не бој се Климента Јоване
ја на друга не идем без дуга
но устави друштво на планини
те одмори од боја јунаке
и превите своје рањенике.
У мојега друга свакојега
има, брајко, четири таина
по један he сваки поклонити
те нахрани ти твоју дружину”.
Ту сам моје друштво уставио
и добро се јесмо одморили.
Кад пођосмо уз пусте планине
он ни даде своје пратиоце
да ни путе кроз планине кажу
Далеко не Дмитар испратио.
Ја кад виђох онаквог јунака
поклони му моју сестру Јулку
да будемо вазда пријатељи.
Дмитар јесте јунак од јунака
јуначког дјела и кољена
јуначкога рза и образа
има добру у Метеху кулу
испод куле Дмитра Зоговића
бијеле се петстотин оваца
и још доста коња и говеди
испод куће рађа му пшеница
у ливаде питомо сијено
доста хране свега изобиља.
Кад му јаве по планини овце
а звече му звона на угиче
а чобани бију у свираље,
дивно ли је погледати, мајко,
на кулу му стари Петар бабо
дочекује многе пријатеље.
Ја сам стека добра пријатеља
ни с царем се не би мијењао,
у ријечи Јована и мајке
стаде јека горе и планине
иде Дмитар и води сватове
глас допаде војводи Јовану
да он срете Дмитра и сватове.
Јован пали пушку џефердара
дођоше му сви Клименти листом
у то стиже Дмитар и сватови
сто јунака и сви на коњима,
а пред њима сватски старешина
оно бјеше од Велике кнеже
на вранчићу коњу помамноме
Барјак носи Рамо Суљковићу
са сред Плава на Плавско језеро
барјак носи јаше бедевију
и зорнога у свате војводе
оно бјеше Рајковића Вуче
на зеленку ату четвртаку
Првијенац Ђурица је Вуче
на кулашу ка на горску вилу
а кум бјеше Дмитру младожењи
Марсенићу младо момче Бајо
од Нахије од Васојевића
Ђевер момче Јован Зоговићу
Бојо јаше дора дебелога
Јован јаше бијесна путаља.
Клименти их добро дочекаше
и сваком их части угостише.
Ту су били три бијела дана
а четврти Јован поранио
те он зове Дмитра арамбашу:
„Зете драги, ако будеш суђен
ај, да видиш сестру моју милу
коју сам ти скоро поклонио
у високом брду Милешевцу
да је видиш и да прстенујеш.
Дмитар узе свог брата Јована
те уђоше код младе дјевојке
таква им се допаде дјевојка
ка бијела са планине вила.
Дмитар рече лијепој дјевојци:
„Душо драга, сестро Јованова
тебе Јован мени поклонио
само душо ако ти је воља,
ако нећеш до воље ти стоји
ја ћу тражит за себе дјевојку
ја за мене, а ти ћеш за себе”.
Све то слуша лијепа дјевојка
па овако говорила млада:
„Зоговићу на гласу, јуначе,
да ме Јован дао Циганину
ја му не би ријеч погазила
а не тебе такоме јунаку
ја ћу помоћ воља ми је драга”.
Дмитар брата погледа Јована
Јован даде прстен по закону
Дмитар даде у шаку дуката
дароваше дјевојкину мајку
ту му она ћерку честитала
изађоше опет код сватова
упалише пушке кубурлије
сви сватови шенлук учинише
оде јека до мора сињега.
У то чауш у сватове виче:
„Аузлор, кићени сватови
азулара азар је дјевојка.
Устадоше на ноге сватови
дароваше што за кога бјеше
Клименти им изведе дјевојку
и отолен свати отидоше
Далеко их Јован испратио
до Љепуше лијепе планине.
На растанку Јован говорио:
„Ајде збогом, моја сејо драга,
с тобом вазда добра срећа била”.
Ту сватови шенлук учинише
отле пошли с пјесмом и весељем.
У Гусиње конак коначили
а у јутру рано поранили
покрај Ључе и зелена Лима
у нову се привјенчали цркву
па одоше у Метех крајину
свадбоваше за недјељу дана
па одоше сваки своме двору
Дмитар оста са Јулом на кулу
ту веселе дане проводили
и лијепи пород породили”.
|
