Закукала црна кукавица,
у племену, у Васојевиће,
у Цецуну селу маленоме,
у Ђукића, братству јуначкоме,
а на пусте Радошеве дворе.
То не била црна кукавица,
но то била Ђукића Милица.
Она кука, јест јој за невољу,
изгубила на бојноме пољу
до два брата, балканскога рата.
Изгубила Драгишу и Васа
и Радоша, оца гласитога.
А Милица, црна кукавица,
јадна рекла, овако нарекла:
"Ој, Радошу, Васо и Драгиша,
моја родска угасо највиша,
како бисте, како погинусте,
како пусте дворе остависте,
и Милицу, горску кукавицу,
стару мајку, кано црну чавку."
Тужи црна Ђукића Милица,
тужи јадна, до неба се чује:
"Нама славе неће долазити,
ал' се могу родом поносити.
Ја имадох Драгишу и Васа
и Радоша, оца гласитога.
Сад ја имам Уроша Ђукића,
командира из Васојевића,
четовођу са долине Лима
и јунака са многих мегдана.
Ја сад имам два брата од стрица,
једно Сава, а друго Стефана,
они су ми оба официра.
Још ја имам стрица Вукашина,
Вукашина, ајдучкога сина."
Но да видиш Ђукића Милицу
она узе студену водицу,
па је огањ водом утулила.
У прочеље, у људске столице,
стави камен мјесто четворице,
да се знаде у Васојевиће,
рат почеше прије од свакога,
рад образа и поштења свога.
Стара мајка своју ћерку кара
и овако њојзи проговара:
"О Милице, моја несрећнице,
што си тако нагрдила лице?
Иако си браћу изгубила,
нијесу ти на душек умрли,
но на бојном пољу погинули.
Ти нијеси јоште кукавица
док су твоја до два мила стрица:
командира Уроша Ђукића
и његова два сина племића,
док је Сава и док је Стевана,
Стеван ће те ко сестру држати."
Милица је мајку послушала,
па к' Стевану смјерно прошетала.
Проговара кукавица црна:
"Ој, Стеване, мој брате по роду,
а од данас по роду и Богу.
Ја без браће живјети не могу,
узимам те за брата својега."
Стеван сузе низ лице пролива,
па Милицу за сестру узима.
Милица је зорна Васојевка,
Васојевка, Српкиња на гласу,
па овако брату проговара:
"Благо мени данас и довијек,
ја нијесам више кукавица,
него сестра Ђукића Стевана,
који личи на Драгишу мога,
официра, четног командира,
који личи на оца Уроша,
на Уроша, јуначкога сина,
командира из Васојевића..."
Још Милица зорно проговара:
"Мој Стеване, млади официру,
ено пусти Радошеви двори.
Отвор' кућу и огањ запали,
нек дим оде небу под облаке.
Бог нек чува Уроша Грашића
и мог брата Ђукића Стевана."
|
