На хиљаду и осме стотине,
Осамдесет четврте године,
Велика се сила искупила
На широку Мокру шекуларску,
Да граничи Турску с Црном Гором.
Све ћy ти их по имену казат:
Најпрвога Павла Ровинскога,
Посланика велике Русије;
Црногорске што бјеху војводе,
Прво бјеше Пламенац Илија,
А до њега Липовац Јоване,
До Јована Вуковићу Гавро,
Пред војском је Бакићу Јоване.
А од силне Турске царевине:
Али-паша, од Гусиња града,
И још с пашом један мушир царски,
А са њиме десет хиљад' војске.
Па господа кад се искупила,
Ту бијели шатор разапеше,
Кафу пише и дуван пушише,
Док јуначки одмор учинише,
Па пошто се бјеху одморили,
О граници говор започеше.
Но шта вели силан Али паша:
"Чујеш мене, руски посланиче,
Не признајем никакве границе!
Ја сам ово на сабљу добио!"
А да видиш Липовац Јована,
Скочи јунак, ка да се помами,
Па се паши попримаче близу,
До пола је сабљу извадио
И овако паши говорио:
"Ћути пашо, европска сирото,
За границу ако проговориш,
Сад ћу твоју откинути главу!"
На то се је паша прићутао,
Те границе тијем утврдише
И одоше свак на своју страну:
Паша оде ка Гусињу граду,
А Ровински и војводе с њиме,
Отидоше доље к Шекулару,
Код онога Лабудов Милоша,
Да преноће и да се одморе.
Таман они бјеху окренули,
Док ево ти једно силно Туре,
Од Ругова, мјеста крвавога,
А на име силан Бал-Алија.
Дружини се бјеше захвалио
Да погуби Пламенац војводу.
По сриједи пушку дохватио,
За њима се бјеше натурио.
Но да видиш Николић Илије
Барјактара са сред Шекулара:
Од војске се бјеше измакнуо,
Да га Турци не би преварили,
Јер се соко бјеше научио
Од Турака да границу чува,
Па кад виђе Туре, Бал-Алију,
На њега је загон учинио.
Ухвати га за прси јуначке,
Ал је Бала силан и бијесан
Понесе се с њиме по планини.
Но прискочи Ђоровић Иване,
Силан момак као горска вила,
Ту се бјеше придесио близу,
Лако скочи, а брзо доскочи
Те Балији на рамена скочи.
У то стиже Николић Милија
И с њим момче Спалевић Вуксане,
Те Балији савезаше руке.
Илија му узе револвера,
Сав у срми и у чистом злату,
А Милија ножа и мартину,
И то бјеше срмом оковано.
Отоле се они покренуше
И свезана Балу поведоше,
Отидоше доље Шекулару.
Ту нађоше Пламенац војводу.
И осталу сву господу редом.
Предаше им Балу свезанога
И о њему све им казиваше:
Да је много Срба погубио,
Да је закла' Лукине чобане,
У планини ђе чувају овце.
Кад то чуо Пламенац војвода,
Он овако Бали проговара:
"Чујеш море, Туре Бал-Алија,
Што те питам право да ми кажеш
Колико си Срба погубио?"
А вели му силан Бал-Алија:
"Кад ме питаш, право ћy ти казат:
Свега досад јесу осамнаест!"
Њему вели Пламенац војвода:
"Што си досад - то о твојој души,
Што ћеш посад, то о мојој било!"
Па дозива Спалевића Луку
И овако њему проговара:
"Ево теби Туре Бал-Алија,
Што ти закла ђецу код оваца,
Чини с њиме шта је теби драго!"
Но му вели Спалевићу Лука:
"Господине, Пламенац војвода,
Кад нијесам добре cpeћe био
Да ухватим Балу под оружјем,
Ни данас га нећу свезанога,
Е то у нас нема обичаја".
Кад то чуо Пламенац војвода,
Поглед баци на Шарића Дмитра
И овако њему проговара:
"Чујеш, Дмитре, стара арамбашо,
Предајем ти Туре Бал-Алију,
Води њега куд је теби драго!"
Оће Дмитар, ријеч не чињаше,
Собом узе Дашића Перишу
И јунака Божовић Павића,
Па узеше Балу свезанога,
Отидоше уз Костреш планину.
Кад су били у Андријевицу,
На велико чудо налазили,
Ђе је турска војска починула
Цијело је поље притиснула
Све бијели шатор до шатора.
Кад то виђе Туре Бал-Алија,
Он повика из грла бијела:
" Је ли мајка родила Турчина
И јуначким млјеком задојила,
Да ми спаси живот на мегдану,
Е ме оте Срби погубити!"
Па утече уз гору зелену.
За њиме се Дмитар натурио,
Те га опет на пут повратио.
Турска војска бјеше из далека,
Не знаваше нико аранутски.
Утолико Срби пролазише
И уз равно Краље отидоше,
Изађоше на врх Трешњевика,
Низ брдо се мало поспустише,
Док у густу гору уљегоше.
Ту сједоше те се одморише,
Па у руке пушке прихватише,
Те му живо срце опалише.
Па се отле натраг повратише,
Бал-Алију мртва оставише,
Оставише, ал га не копаше,
Да му кости не почину мирно,
Да их глођу куне и лисице
И остале по гори звијери.
|
