Разви крила са Ловћена вила,
прије зоре и прије разданка,
и пролеће на криоца лака
преко плачне земље Далмације
коју црна маглуштина крије.
А кад дође више Дубровника,
заплака се и стаде је цика.
Жали вила стару Републику,
некадашње мужевство и дику.
Сави крила и пролеће с муком,
преко брда и преко планина,
Немањиних старих постојбина.
Преко Босне и Херцеговине
вила оба ока затворила
и жмурећи брда пребродила,
докле цркви Раваници дође.
Она зове из цркве Лазара,
погубљеног на Косову цара:
"Цар Лазаре, из гроба устани,
гранули су осветнички дани.
Царство твоје васкрснути мора
и сломит се десница злотвора.
Собом зови Југа и Милоша
и Милана од Топлице бана
са осталом китом витезова,
твоју ђецу чека круна нова.
Лазар ћути, на вилу се љути:
"Ћути вило, згорело ти крило,
царство моје лако се не враћа,
јер нијесу још у слози браћа."
Вила сину, на Авалу мину,
зове Петра, од Србије краља,
громко виче и њега поздравља.
"Дижи Петре војску на алаје,
краљ' Николи хајде у помоћи!
Ево има неколико дана
од како си цару заратио
и у турско царство угазио.
Црногорци чуда почињеше
и у турско царство улећеше,
сломише му градове и куле,
порушише турске карауле."
То је вила рекла, па утекла,
ка Балкану високој планини,
носећ' гласе краљу бугарскоме
да опреми себе у армаду
и удари ка Једрену граду.
А одатле мору у ширину
и долеће у славну Атину.
Краљу Ђорђу исте даде гласе,
па преброди море и таласе
и почину на Ловћену вила,
у пештере гдје је прије била.
Боже мили, чудне грмљавине,
проламљу се брда и планине.
Ударише Балканци јунаци
са четири испријека стране,
силно турско царство освојише.
Метохију узе Црна Гора
и пространу варош Ђаковицу,
Плав, Гусиње и Бијело Поље,
варош Пљевља, Беране и Тузи.
А Србија на јуришу узе:
Куманово, Прилеп и Косово
и Призрена Душанова града,
па Сјеницу и Вучитрн равни,
Скопље, Пазар и град Битољ славни.
На мору су коње напојили
и на Драчу заставу развили.
Грчка узе Солун са Епиром
и Крит тврди са острвским широм.
А Бугари на јуриш узеше:
крвавога града Лозанграда
и крваву Чолун и Родосто.
Пред Једреном шаторе распеше,
Цариграду хитро полећеше
и на врата страже поставише.
Боже мили, чуда и знамења,
на велике славе и поштења,
за петнаест бијелијех дана
паде триста хиљада Турака
и Балкану порастоше крила,
сломљена је веља турска сила.
Турски султан за браду се чупа
и покорно пред Балканце ступа.
Султан плаче, Балканци се смију
и Једрене из топова бију.
На Косово поникнуло цв'јеће
које никад увенути неће.
Оборено турбе Муратово
а воскрсло царство Лазарево.
Гусле славе српске витезове,
што се бише и витешки клаше,
из Европе некрст ишћераше.
Звона звоне на свакоју страну.
смрт јављају турскоме Султану.
Европске се дипломате љуте.
на Балканце на змајеве круте,
што сабљама царство разорише,
хришћанима људска права даше.
Аустрија има чудно хтјење
јер се тиче сада главе њене
кад Балканце видп збратимљене.
Није шала, десет милиона
удружених Срба и Хрвата,
једног дана кад грмне олуја,
закуцаће Ћесару на врата.
Сад узалуд горке сузе лије,
да остане парче Албаније,
независне земље на Балкану
и да данак не плаћа Султану.
Мисли с тијем да остави сјеме,
рад неслоге у словенско племе.
Сада Рашкој њуши и прикрада,
да завади па да вјечно влада.
Узалуд јој невоље и муке,
сад је Балкан у балканске руке.
|
