Све у име Бога да молимо.
А за здравље цар-Отмановића:
Уздржи му, Боже, царевину,
И газију пашу Гусинлију,
Што му ћенар и крајеве чува,
Главе дава, ћенар не пуштава.
Сад велимо, да пјесму бројимо
Од истине у нашу земану.
ПРВИ БОЈ
Уранила сила од Гусиња
Силан паша на оџаку своме,
Прије зоре и сабаха рана.
Нешто спават њему не даваше,
Па он вика у мушке конаке:
" Јесте л' мени ураниле слуге?
Огањ ватру наложиле живу,
А заждиле муме виђелице
И помеле варакли одају,
Златно мени намјестиле шиљте,
У буџаке ставиле јастуке?"
Но му мушки од одаје вичу:
" Али-пашо, драги господару!
Ми смо теби рано подраниле,
Огањ ватру наложиле живу
А заждиле муме виђелице,
И помеле варакли одају,
Златно теби намјестиле шиљте,
У буџаке ставили јастуке".
Тадар паша скочио на ноге,
Ево дође у мушке конаке,
Селам даде, низ одају крену.
Агарли му кафу начинише
И у чибук духан запалише.
Често сахат гледа у реказе,
Је л' му вакат доша' од сабаха,
Да он клања турскога намаза.
Кад му вакат од Сабаха дође,
" Јалах!" - рече, на ноге скочио
И уз руке присука рукаве,
Турски авдес на себ' ударио.
Ево клања вакатли сабаха
И два добра предаде селама.
Драгом Богу даву учинио,
Па с' измаче, сједе на шиљтету.
Кличе вила са врх Широкара,
Са Маглића, наспрема Гусиња,
Ево кличе, у Гусиње виче
И дозивље соко Али-пашу:
" Ал' не чујеш, ал', пашо, не хајеш,
Али, пашо, ни хабера немаш?
О, који се јади направише!...
У Берлину, латинскоме граду,
Ту се седам окупило краља,
Седам краља од седам земаља.
Међу њима Књаз Никола дође
Те затражи Плава и Гусиња
И робињу у Дечане цркву,
И широку земљу Дукађина"
:::::::::::::::::::::::
Те јунаку срце опалише;
Па на њега загон учинише,
Те му добру главу посјекоше.
Радовану јуриш учинише;
Но се не да Вешов Радоване,
Но дофати бистра џефердара,
Те он уби доброга Турчина,
Арнаута од града Гусиња.
Онда Турци натраг узмакоше,
Своје мртве дома понесоше.
ДРУГИ БОЈ
Књаз Никола рано подранио
И попио јутрену ракију,
Из палаца испао под бријест;
Е све сенту и граници гледа,
Кад ће њему карта батисати:
Је л' војвода примио Гусиње,
Је л' његова влада завладала
На дворове паше Гусинлије.
У то стиже књигоношче младо,
Капу скида, а земљи се гиба,
Књаз' Николу у руку цјелива,
На крило му књигу оставио.
Књаз Никола књигу дофатио,
Распучи је и распечати је.
А кад виђе шта му карта прича,
У иједу на ноге скочи.
Ево иде у танку Биљарду,
Па на млађе вику учинио:
" А скуп'те ми цетињске главаре!"
У млађијех поговора нема:
Искупише цетињске главаре,
Доведоше у танку Биљарду.
Све засједе јунак до јунака,
У прочељу силан Петровићу,
Е је мало чехру промјенио,
Па га пита војевода Машо:
"Круно, Књаже, Бог ти дао здравље!
Што си нама чехру оштетио?"
Књаз Никола књигу проучио,
А даде је војеводи Машу:
"Прочитај ми од Гусиња карту,
Авази, де нек' чују војводе,
Који су се јади направили
Ниже Плава, а према Гусиња,
Поред Лима, поред воде хладне.
Ел' је моја изгинула војска,
Оста руга до страшнога суда
(Црногорци њему браћа драга).
Гусиња се разминути нећу,
Ради Риста и седморо поста,
Ја ћу другу подигнути војску!"
Стаде Машо карте наређиват;
Машо шара, а Књаз наређује,
На војводе и на капетане, Н
а сердаре и на командире
По држави Гори ломној Црној:
"Ко гођ' може пушку дофатити,
На Турчина, па ју истурити,
На Турчина, крсту душманина,
О' ђетета од двана'ст година,
А до ђеда од шездесет љета,
На Гусиње, на катиле старе,
Хе л' су нама многа јада дали;
Свако трчи шехер Подгорици!
Ја ћy спремит цетињске главаре
- О' што смо ју скоро задобили –
Те ћy своју прегледати војску".
Књажева се узбунила земља;
Свако трчи шехер Подгорици;
Е три своје, три дивне бригаде:
Ево прву војевода Ђура
У Брскуту свиленоме скуту;
Од Лазара од Херцеговине
И војводе Миљановић Марка.
Књажева се сила подигнула,
Ко гођ' може пушку понијети,
Е све Kpeћe у Куче камене,
Од Брскута до врх' Широкара, .
До Велике и Чакор планине,
Ниже Плава, а према Гусињу.
Пах, да видиш војеводе Божа!
Ево паши књигу наређује,
Шта у књигу вели војевода:
"О, чујеш ли, пашо Гусинлијо!
Цар те дао и свим седам краља
У Берлину, граду латинскоме;
Оди, море, да се не бијемо!
Задајем ти Божју вјеру тврду,
Иза Књаза бити бољег' неће,
Него тебе, пашо Гусинлијо,
Бирај беге, турај у војводе,
Агаларе турај капетане;
Бирај момке, стави барјактаре,
Нећеш имат велику вардију:
На годину маџарију жуту,
А на кућу маџарију жуту,
Да се знате, е сте Петровића.
Нећеш, пашо, на то укабулит.
Задајем ти Божју вјеру тврду,
Подигнућу моју државину,
Пах ћу удрит теби на Гусиње,
Све ти мушко под сабљу турити,
А тебе ћy жива уфатити,
Од тебе ћy јаде направити".
То зборио, књигу запучио,
Запучио и запечатио,
Пак је шиље паши Гусинлији.
Е кад паши така књига дође,
Он искупи од војске главаре,
Пак он позва Симовић Филипа,
Те му даде од војводе карту.
Ево Филип пах је распучио,
Распучио и распечатио;
Ево ситну прочитао карту.
Авазиле међу главарима,
Све им прича, што је и како је.
Та му књига мила не бијаше;
Опет паша књигу повратио: "
А чујеш ли, војевода Божо,
Од крваве куће Петровића!
У четвртак, који први дође,
Чекај мене, ево ја на тебе,
Да те нађем у село Велику,
У Велику и у Ржаницу,
И Пепићу, пољу широкоме".
То зборио, књигу запучио,
Запучио и запечатио,
И справио војеводи Божу.
Кад војводи така књига дође,
На судницу на Андријевицу,
Распучио па је проучио.
Кад видио, шта му књига пише,
Он се књизи вјеровати неће*.
Пак дозивље војводу Миљана:
"Је л' истина, што ми паша пише?"
Говори му војвода Миљане:
"Ево пуне тридесет година,
Од како сам с пашом на границу,
Што гођ' ми је паша бесједио,
Он ме није никад преварио."
Дан по данак и четвртак дође.
Пах је паша војску растурио,
А пред војске своје командире:
Најпрвога Махмутбеговића,
Те он паде на Чакор планину;
Са Јечмишта гази Сули-агу;
Усејн-бега пољу Иванпољу.
Ево паша на Пепиће равно;
Ево тражи мрке Црногорце,
Неће л' ш њима заметнути кавгу,
Тражио их, док је нагазио
На сокола Војводић Тодора
На Мурину, селу маленоме.
Алабанда, затури се кавга!
Боја бију, боја дочекују,
Боја бише четири сахата.
Док Брђани загон учинише,
Ето мало Турке потискоше;
Неколико утрабише глава.
А кад виђе паша Гусинлија,
Пах он викну своје командире: "
Пошто сва три села запалише,
Командири, моја браћо драга,
На Србина, дину душманина,
Ајмо, браћо, ако Бога знате!"
Пах велики загон учинише;
Црногорце мало потиснуше,
Неколико ујагмише глава.
Акшам дође, боја раздвојише,
Раздвојише Турци и Брђани,
Свако оде ка сенту својему.
|
