Полетио соко ’тица сива,
Са Јавора са врх Шумадије,
из логора из српске ордије,
из шатора Петровића Ђорђа.
Полетио, крила раширио,
Комовима поглед управио.
Соко лети, високо се вије,
да га Турске не спазе заптије.
Равну Пештер соко прелетио,
па Гиљеву високу планину,
лети соко преко воде Лима,
док долеће право под Комове,
ђе јунаци свијају домове.
Испод Кома ђе су јеле вите,
остале ту да слободу штите.
Ту уморан соко долетио,
Перућици води на притоки,
ђено чардак бијаше високи.
То је чардак старога војводе,
а војводе од Васојевића.
Соко више Турака прелети,
на чардаку ђе Војвода сједи.
Војводу је здрављем поздравио,
на кољену књигу оставио.
Старац на њој печат поломио,
па је књигу с пажњом проучио.
У књизи га Ђорђије поздравља
за односе с Турцима му јавља.
Још овако Ђорђе заповједа:
„Чуј, Вуксане, од Васојевића,
земан дошо, ваља војевати,
да светимо Лаза и Косово,
да узмемо што је Душаново.
Дижи војску око Таре ’хладне,
око Таре и зелена Лима,
испод Кома крваве јунаке.
Крени к мени триста Васевића
ш њима ’итај брду Суводолу.
Ти отуда, ја ћу одовуда,
међу собом да туримо Турке.
Барјактари нек дигну барјаке,
што имају од Косова знаке.
Копље бојно у поље крваво,
од нас свако на то има право”.
Док војвода књигу проучио,
соко му је на коле’нма био.
Па он прну небу под облаке,
да потражи у Српству јунаке.
Велика се брига навалила,
на јунака војводу Лакића.
Нити спава, нити се одмара,
сам са собом па се разговара:
„Мили Боже, на свему ти фала,
оклен ова књига батисала,
дал’ је јава, дали ово сања,
те ’ва књига од истока бану,
од истока, од Вожда Србије,
највишега турског крвопије.
Каква војска какво ратовање,
Са Турцима, какво ратовање.
Да л’ је Душан уста’ из гробнице,
Ал’ су руске дошле посланице?
Земан доша’, ваља војевати,
да светимо Лаза и Косово,
да узмемо што је Душаново”.
Па Вуксана дозиваше сина:
„Устај, сине, на ноге јуначке,
нек устаје мало и велико,
нек се за збјег спрема свеколико,
нека лаври бјеже Немањића,
у високе Ђурђеве Ступове.
Да светимо Лаза и Косово,
да вратимо што је Душаново.
Барјактари нек’ дигну барјаке,
што имају од Косова знаке,
копља бојна, а поље крваво,
од нас свако на то има право.
Пођи сине у коњске одаје,
те опреми два коња витеза.
Мене Жугу спреми крилатога,
теби сине, Дора од мејдана.
Обуц’ сине токе позлаћене,
што су биле Бановац Секула,
што је теби бабо добавио,
од Турчина бег Шабанагића,
да се не би застидио сине,
кад међ’ српске витезове дођеш,
и опаши од боја оружје.”
Добар син је оца послушао,
све уради што му рече бабо.
Па се они оба опремише.
опасаше од боја оружје.
Добрије се коња ухватише,
па одоше лаври Немањића,
у високе Ђурђеве Ступове.
Ту се силна окупила војска
и вију се црвени барјаци,
за борбу се спремају јунаци.
Тад Војвода међу војском стаде,
и војничку заповијед даде:
„Ево вама мог Вуксана сина,
и ево вам Лекић Радована,
и ево вам Сајичић Николе,
нека буду уз Вуксана мога,
и ево вам седам барјактара,
нека буду седам војсковођа,
и ето вам попа Бојовића,
нек вам војска има свештеника.
Вакат дошо’, ваља војевати,
ваља светит Лаза и Косово,
да узмемо што је Душаново,
да се братској придружимо војсци.
Ви сретите новог господара,
који српску царевину ствара,
а градове све турске обара.
До Дунава све је Србадија,
српски народ од зла он избавља.
Свакога he ослободит брата,
кога турска затварају врата”.
Отале се војска окренула,
Ђорђеве их среле извиднице,
те су војсци дали упутнице.
Са два краја опколише Турке,
и ту силу турску кардишаше.
Карађорђе међу војском дође,
читаву је поздравио војску
за јунаштво што су учинили,
те су силну војску рашћерали,
над Турцима побједу добили.
Све главаре Ђорђе обдарио,
свакојега, што је за којега,
и међ њима Вуксану - Војводићу
кривачу му сабљу даривао.
А војводу над Васојевићем
он одреди Богићевић Анта
а уз њега Лекић Радована
а јунака Сајичић Николу
коме даде сјајна џефердара,
који но је обавијен златом,
од јачмана до горњег нишана.
И дарова седам барјактара,
њима даде седам леденица,
ни’ су лите нит’ чекићем бите,
но су сувом срмом обавите.
Бојовићу, попу Јеванђеље,
и свакоме по егбе дуката,
једно посла староме војводи.
Још овако Ђорђа запов’једа:
„Рашку земљу обиђите равну,
Ко се вама неће покорити,
немојте га жива оставити.
Држ’те страну на мосту Плавскоме,
ону другу, брду Царинскоме,
и чувајте те наше границе,
од напада паше скадарскога.
Док ја вама не узмем Косово,
и све оно што је Душаново,
па ћу и ја тамо брзо доћи,
да ми нашу Зету ’слободимо,
да на мору коње напојимо”.
То изрече, рече збогом свима,
и нека је на част јунацима.
|
