Кад Ђорђије с Турском ратоваше
и нештедно крвцу просипаше,
у Тополу рујно пије вино
с војводама и командатима,
с кнезовима и савјетницима,
а кад су се понапили винца,
тад говори Петровићу Ђорђе:
"О Милоје, моја вјерна слуго!
Узми, слуго, неколико војске
од нашега стојна Биограда,
низ нахије све до Куршумлије,
те хајдете на турску границу,
покрај Ниша и покрај Видина,
по граници шанце утврдите,
и војводе војском подкрепите
јер ће отуд сила ударити
од Стамбола и Уруменлије."
Пак Ђорђије опет бесједио:
"Слуго моја, војвода Јакове!
И соколе Лазаревић Луко!
Ви нахије своје подигните,
и војводе с војском наредите
преко Дрине и турске границе,
супрот Босне и Херцеговине.
Ти, Јакове, гледај Сарајево
и крајине од Херцеговине,
а ти, Луко, Зворник на крајину
и остало босанско Посавје,
знате Босну и Херцеговину,
ту је млого силе и Тураках,
ал' немојте погинути лудо,
но паз'те их придобити мудро;
ја узимам остале војводе
од Ужица те до Карановца,
да изидем на цареву џаду
од Косова те до Пријепоља,
да прекинем босанске друмове,
еда би их с царем раздвојио,
да освојим два царева града:
Нови Пазар и Сјеницу тврду
и око њих села и вароши,
дако би ни Бог и cpeћa дали
да се с Црном Гором саставимо
и да српску славу утврдимо."
Тад војводе на ноге скочише,
Ђорђију се смјерно поклонише,
на границе с војском отидоше
и речена мјеста уфатише,
па и Ђорђе своју војску диже
и војводе свуд нареди брже,
те отиде на цареву џаду:
прекинуо босанске друмове
од Косова те до Пријепоља,
и удрио на Сјеницу тврду,
тако њему Бог и cpeћa даде
тер је града брзо освојио,
млого турско робље заробио,
поглавице Турке погубио,
пали широм села и вароши,
роби буле и сијече Турке.
То се чуло у турску крајину,
те се паше на ноге дигоше:
силан паша Махмутбеговићу
од Ипека града бијелога,
Скопљак-паша од Босне поносне,
Мустај-паша од Скрада тврдога,
Махмут-паша од Призрена града,
Џинић-паша од поља Косова,
Махмут-паша од Гусиња града,
Мустај-паша баш из Ђаковице,
сву Турћију на ноге дигоше,
да не даду Пазар каурину,
да отворе цареве друмове,
да Сјеницу врате од каура,
да добију Петровић Ђорђија.
Али ко ћe змаја освојити,
ил' уфатит сивога сокола?
Ђорђије је свуђе наредио:
према паши од Босне Скопљака
кума свога Смедеревца Вуја
и витеза војводу Милоша;
на Џинића војводу Цукића,
а везира од Скадра бијела
оставио цетињском владици
и његовој ломној Гори Црној,
који те га на дом забавити
да не може војску подигнути;
а на силног пашу пазарскога
зета свога Пљакић Антонија;
на Махмута пашу призренскога
Димитрија Кујунџију свога,
а Мехмеду паши гусињскоме
његову је рају одметнуо,
тер на њега раја ударила
и Ђулбега брата му ранила,
он не мог'о ни себи помоћи,
а камоли на Ђорђија поћи,
но још пашу Ђаковичког куми
да му брже у индату дође;
на Нумана пашу пећанина
нејма Ђорђе кога оправити,
но је силну војску подигнуо,
на Ђорђија с војском окренуо
::::::::::::::::::::::::::::
|
