Љето бјеше Четрдесет друге.
Земља пуна хаоса и туге.
Прежпвљује највећу несрсћу.
Са Тјентишта герилци се крећу
Од усташа не бјеже и шваба
Но наредбом Врховнога Штаба,
Те хитају у долину Лима
Гдје бијаше легло четнинима
Упућени ка овом тереиу
Да спроведу линију борбену,
Кроз њемачке пролазе засједе
И камене Мојковачке греде.
Кад стигоше на Зекову главу
Тад бацише поглед на Троглаву.
Лијеп дан се просуо планином
Те мирише травом и свјежином
Оживјеше успомене дивне,
И бацише поглед са планине,
На Комове горде и пркосне,
Проклетије строге и заносне,
А Лим бистар протиче радосно
Низ Полимље дивно и заносно
Ту су прво свијет угледали
И живота радост упознали,
С невољама срели се човјека
Ал’ су томе тражили лијека;
Кроз учења Маркса и Лењина.
Свака ријеч њина је истина.
Оживјеше устаничке дане
И јуначку борбу за Беране,
Тад слобода засијала драга
И народна надошла је снага,
Да се црне ослободе страве
И власт праву народу поставе,
Да буржујске све законе бришу
И народне нове да напишу.
Па ту дивну долину од Лима
Која прошлост сву јуначку има:
Опасала бодљивака жица
Што чуваше животе убица;
Ту заставе издајства се вију
А под њима злочинци се крију;
Ту скуп бјеше разног ништавила
Реакција што је окупила;
И јазбину најцрњега мрака
Да имена затире јунака.
По том живом људском осињаку
Загазише герилци по мраку,
По групама, свака по терену
Да спроведу линију борбену,
У герили да живе и раде
И да снаге окупљају младе.
Ова снага кад на терен дође
Тад четници и њихове вође,
Осјетише у народу врење,
Да их јавно осуђује мнење.
КОМ-партија тих борбених дана
Изабрала Куча је Милана
Да сектором борбе руководи.
Кад акције поче да изводи,
Тад почеше да гину шпијуни,
Што главаре четничке узбуни,
Појачаше засједе и страже
Па герилце по шумама траже.
Своје снаге покренуше јаке,
Похваташе герилске јатаке.
Затварају родољубе праве
И злочине спроводе крваве:
Пале куће, судови им суде,
Губилиште бијаше за људе.
У то зима до прага је сјела,
Те у маглу утонуше села.
По шумама ничу земунице,
У загрљај да приме герилце.
Први снијег дснесе невољу,
За герилце на ратноме пољу,
Мораше се повућ са терена,
Да их прими кућа припремљена,
У планине хладне и скривене
Да им младост дивна ту увене.
Ту је група и Куча Милана
Која броји осам партизана,
У Калудар код села Љешнице,
Гдје и друге бјеху земунице.
Ал’ четници у те знмске дане
Разапеше мреже на све стране
Ту се злато просипље и лире
У подземље планови се шире
Да дознају гдје су земунице
И у њима ухвате герилце.
Петнаести фебруар освиће,
Зора зори и дан скоро биће.
Сива магла лежи по долина
Као да је то морска пучина.
Сњежна брда из те магле вире
Наоколо док видик допире.
Будни стражар те промјене пратн
Погледује колико је сати.
Блиједо му подрхтава лице,
Последице то су земунице.
Вријеме је смјена да му дође,
И вратима земунице пође.
Вучји поглед баци по стрмини
Док угледа банду у близини,
Где лутаху око земунице,
То четничке бјеху предходнице.
То зло људско кад виђе немило
Брзо јави шта је ново било
И узбуну даде земуници.
Спремише се за борбу герилци
Развијени у стрељачком строју
Да би дужност испунили своју.
Партизанске гдје су земунипе
Трострук ланац од хиљаду људи
Опасао калударске груди,
Претражују шуме претходнице;
Сваки грмен и свака главица
Оживјели бјеху од убица;
Запосјели све чуке и стазе
Гдје би борци могли да пролазе.
Снијег висок и шума без листа,
И они су против комуниста.
Одјекнуше бомбе и рафали
Те знак борби крвавој су дали.
И долина задрхта Љешнице
Све до врха горе од Мушнице.
Сипље ватра као облак кишу,
Млади борци историју пишу
Са мастилом своје крви вреле
И оружјем у руке бијеле.
Снијег висок до појаса газе,
Први ланац ломе и пролазе.
И доспјеше горе ка брдима,
Гдје слободе још има људима,
Гдје се оро под облаке вије,
Гдје подлости човјекове није.
Ал се борци друге земунице
С четницима нађоше у лице.
И ту Милан нову борбу прима
Да помогне својим друговима.
Ратна срећа и помоћ Милана
Бјеше њина најмоћнија страна;
У то бјеху и на борбу вични.
Па тај обруч пробише челични.
На Милана снаге навалише
И поново њега опколише.
На све стране вичу и алачу.
K’o гаврани када гладни гачу.
Кукавичлук хоће да прикрију,
Брдима се мотају и вију.
Дан у диму тече и тутњави,
Видици су његови крвави.
Туче бреда, убрзали шарци,
Са свих страна све тежи ударци.
Осам људи обруче пролама,
Бјеше брда ухватила тама.
Ту се бори један са стотином
Ту се бори свјетлост с помрчином.
Ратна срећа преокрете прави
И најгоре може да с’ постави.
Неправедна да буде и крута,
Таква бјеше и овога пута:
Те суровост сву исказа своју
И неправду учини хероју,
Те спроведе своју тамну страну
Према борби и Кучу Милану;
Јер смрт гротла своја отворила
Копреном се црном устремила
На јунаке и на борце младе,
Па отпоче редом да их краде.
У кошмару крвавога рата
Она прво у загрљај хвата,
Вукадина Вукадиновића,
Са Полице понос од младића:
Што тамничке пролама зидине,
Под управом старе владавине.
Сломљене му ноге обадвије,
Али јунак још из пушке бије.
А последњи метак преостали
Брзо себе у чело испали;
И умрије на очиглед свима,
Горди јунак међу ратницима,
Покрај њега, мртвог комесара,
Гдје се обруч сузи и затвара,
Уз тешкоће и највеће муке,
Пробија се са бредом у руке
Храбри Табо Боричићу млади,
Иде јунак и пут широк гради.
А на њега убрзаше шарци
И смрт поглед на јунака баци.
Паде Табо и престаде бреда,
И јунак се црној смрти преда.
Ту крај брата и Црнга се бори
Да се борбом тај обруч отвори,
И да брата и мртвога спаси,
Ал јој бјеху избројани часи.
Она паде ко лафица љута,
Из рана јој тече крв просута,
Шара снијег ко да везе платно,
Кроз главу јој сину доба златно
Дјевојачко из младости ране
Кад сањаше за лијепе дане,
Уз другове што их сада гледа
Измучене и лица блиједа.
Са њима је расла и цвјетала
Дивне пјесме у кола пјевала.
Па и сада ево овог рата
С њима смрти гледаше на врата.
Још погледом тражаше Милана,
И трже се ко из неког сана,
Јер својега тад се сјети сина
Па је нека обузе милина,
И крива се пред њиме осјети
Поче му се правдати и клети,
Рад слободе, отаџбине жарке
Није љубав испунила мајке.
Са том мишљу и са сликом сина
Вјечним саном покри је милина.
Ту погибе и Владо Бајица,
Бунтовна га роди Подгорица
А ловћенска задоји стијена
Гдје је чојству велика цијена.
Студент бјеше и првак покрета,
И секретар ОК-а комитета.
Пред тешкоће нигдје се не склања,
Бјеше личност комплетнога знања.
Овог страшног злокобнога дана,
Ту ранише и Куча Милана.
Крвава му ту је пала пушка
Ал га снага не издаје мушка;
Већ пиштољем на четнике гађа,
За јунаке смрт је таква слађа.
И кад паде покошен шарцима
Још куцаше срце у грудима.
Па му прошлост пред очима сину,
Поробљену виђе домовину
Куд је тешке проводио дане
Са борцима што слободу бране;
По логора окован у жице
Те гост чести бијаше тамнице
Ал најтеже што на души има,
Те му сломи срце у грудима,
Бјеше поглед на другове своје,
На те диве и младе хероје,
Покошени на снијегу леже,
Око мртвих издајници реже,
Виђе Црнгу погледом га тражи
Ко да шћаше јаде да му блажи,
Гдје рањена у крви се гуши
То му снагу и последњу сруши.
Овог тешког и крвавог дана,
Ту у борби крај Куча Милана.
Када преста тај јунак да дише,
Радована Чубровић убише.
Преста пушка тог старог хајдука
И десна је клонула му рука,
Страх и трепет бјеше за душмане
Кроз најтеже судбоносне дане,
Јер његова дуга је тријада,
Од балканског рата па до сада,
Што преброди као ратник прави,
Које борба цијени и слави,
Ал их ратна понесе олуја.
Ту ранише и Шћекића Муја,
И младога Боричића Мила,
Трагедија то је тешка била
Но јунаци, ако под ранама,
Проломише обруче бомбама.
Тај крвави кордун од челика,
Херојима то бијаше слика.
Шест часова борба се стишава,
Катастрофа то бијаше права
За јунаке испод Проклетија,
Које даде народ и Партија.
И дан поче укријеват лице,
Док ликују крваве убице,
Крај лешева храбријех бораца,
Крв просута која свјетлост баца,
И огњеном све зажиже лавом
За подвиге нове и за славом.
* * *
Још крваве калударске груди
Новим даном што по њима блуди,
А сунце им налива свјежину;
Два јунака газе кроз планину,
Замрзли су у крви и леду,
И страшни су људскоме погледу,
Свјеже носе по тијелу ране,
Јелове их прикривају гране.
Ледни снијег до појаса газе,
И планини Турјаку прилазе.
Поред рана и три пушке носе
И суровој планини пркосе.
Земуници иду на Шемовцу,
Трећу пушку да предају оцу
Табовоме, Боричића Врану,
Коме в’јешћу позлеђују рану,
Да је сина изгубио свога,
Кћерку драгу, зета вољенога.
Пушку носе с крваве пољане
Успомена оцу да остане
Од јунака, омиљена сина,
Кога кобна прогута хридина,
У те гешке људске преокрете.
Ту их стража земунице срете;
Виде да су с крваве пољане,
Умише их и превише ране.
Ал жалосну када причу чуше
Сви јунаци срцем уздахнуше,
Као вјетар кад ломи тишину,
Јецај прави наста међ’ дружину.
Ал не плаче отац за свог сина
Но рањеним приђе јунацима,
Прими пушку свог сина крваву,
Они њему поздравише главу,
А он њима честиташе ране
Све са жељом да слобода сване:
„Ова пушка нек је завјет нама
Слобода се рађа са жртвама.
У борбу смо пошли да гинемо,
А нијесмо сузе да лијемо.
Погинулим нек је земља лака,
Кад су смрћу панули јунака"
Рече ратник па гусле узима
И гудалом превуче по њима.
Затрепташе прсти по струнама,
K’o олујни вјетри планинама.
Поиграва гудало у руци,
Мелодични одјекнуше звуци.
У гробници гдје су живи људи,
Звук гусала брзо их пробуди,
Јер се пјесма захори слободи,
Стари ратник струнама изводи,
Ко да пјева то срце момачко:
,,Чево равно, гнијездо јуначко,
И крваво људско разбојиште"
Наша борба нове жртве иште.
Ој Калудро, ти мјесто незнано,
Наша славо а и тешка рано,
Вријеме ће да лијечи ране.
Кад слобода једног дана сване
Ти ћеш имат историјску страну
На овоме кршноме Балкану”
Рече ратник, испусти гудало,
И предахну од умора мало
Престадоше прсти да добују
И јунаци млади да тугују.
Погледаше пушке у рукама,
Попрскане свежијем сузама,
Та им пјесма крв врелу пробуди
За осветом устрепташе груди.
|
