Боже мили, чуда великога!
Од како је свијет постануо
Није љепши цвијет настануо,
Што ми људи у Брдима кажу,
А на кулу попа Милутина.
Није цвијет, нии гора, ни трава,
Но је цвијет лијепа ђевојка,
Мила ћерка попа Милутина.
За њу многи просци навалили,
Али она неће ни једнога.
Па јој вели попе Милутиие:
„Удаји се, моја мила ћерко,
Удаји се, удала се с врагом,
Јер ми твоји просци дојадише,
Испише ми вино и ракију,
А пшеницу коњи позобаше.
“Вели попу лијепа ђевојка:
„Попе Мило, за његову главу
Од овијех нећу ни једнога,
Но сам чула ђе говоре људи
За четири српске војеводе:
„Прво ти је војвода Јоване
Од онијех Куча крвавијех;
Друго ти је војвода Стојане.
Стојан ти је од Васојевића;
Треће ти је војвода Радоња,
Радоња је од кршних Пипера;
И четврто војвода Маркићу
Од ето’ не Зете, земље равне;
Од њих ’оћу једног изабрати,
Ал’ једнога, али ни једнога."
Кад то чуо попе Милутине,
Сједе попе ситне књиге писат.
Прву пише у Куче крваве,
А на име, војводи Јовану.
Овако га попе поздравио:
„Чујеш ли ме, војвода Јоване
Ајде, брже, у Брда питома,
А на кулу попа Милутина.
Моја те је ћерка одабрала.“
А кад попе књигу саставио,
Он под књигом књигоношу нађе
Па је посла у Куче крваве,
А на име војводи Јовану.
Па пошто је књигу отправио,
Сједе попе, другу књигу пише,
Књигу пише у Васојевиће,
А на име војводи Стојану.
Овако га попе поздравио:
„Чујеш ли ме, војвода Стојане,
Ајде, брже, у Брда питома,
А на кулу попа Милутина,
Моја те је ћерка одабрала
Када попе књигу саставио,
Он под књигом књигоношу нађе,
Па је посла у Васојевиће
А на име војводи Стојану.
А кад другу књигу оправио,
Сједе попе трећу књигу пише,
Па је шаље у кршне Пипере,
А на име војводи Радоњи.
Овако га попе поздравио:
„Чујеш ли ме, војвода Радоња,
Ајде, брже, у Брда питома,
А на кулу попа Милутина,
Моја те је ћерка одабрала.“
А кад попе књигу саставио,
Он под књигом књигоношу нађе,
Па је посла у кршне Пипере,
А на име војводи Радоњи.
А кад трећу књигу отправио,
Сједе попе и четврту пише,
А на име војводи Маркићу.
Овако га попе поздравио:
„Чујеш ли ме, војвода Маркићу,
Ајде, брже, у брда питома,
А на кулу попа Милутина,
Моја те је ћерка одабрала.“
Кад је попе књигу састазио,
Он под књигом књигоношу нађе
Па је посла Зети, земљи равној,
А на име војводи Маркићу.
Кад је попе књиге оправио,
Он се спрема на бијелу кулу.
Када књига стиже у Кучима
А на руке војводи Јовану,
Он на књизи печат разломио,
Па кад виђе што му књига пише
Он је стару дозивао мајку,
И овако мајци говорио:
„Чујеш ли ме, остарала мајко,
Ево, књига, из питомих Брда,
Од онога попа Милутина,
Поп ме зове на бијелу кулу,
Његова ме ћерка одабрала,
Па ми спреми лака брашњеника,
Далеко су Брда на Крајини,
А ја одох у своју одају
Како би се мало одморио."
Оде Јован у своју одају,
А мајка је једва дочекала.
Брже спреми лака брашњеника
И спреми му коња од мегдана,
Да би, брате, смјену дочекала.
А кад први запјеваше пјевци,
Уђе мајка у одају сину
И овако њему проговара:
„Устај, сине, војвода Јоване,
Ево, први запјеваше пјевци,
Вријеме је теби путовати,
Далеко су Брда на Крајини,
Једва може мајка дочекати
Да се вратиш и смјену доведеш,
Јер је твоја остарела мајка.“
Кад то чуо војвода Јоване,
Он устаде на ноге лагане,
Па се свлачи, те се преоблачи:
На се меће свилену кошуљу,
По кошуљи злаћену јечерму,
По јечерми зелену доламу,
По долами двије токе златне,
Па припаса сабљу оковану,
За појасом двије пушке мале.
А какав је војвода Јоване?
Он је љепши од бијеле виле.
Кад се Јован дивно опремио,
Он дохвати лака брашњеника
И са својом опрости се мајком.
Њега стара благосиља мајка:
„Ајде, збогом, мој сине Јоване,
На путу ти добра срећа била.“
Сиђе Јован низ бијелу кулу
И опкрочи спремнога дорина;
Оде Јован низ Куче крваве,.
Па окрену сентом и свијетом
Докле стиже у Брда питома,
А под кулу попа Милутина.
И ту нађе три српске војводе,
Око куле коње узмучили,
Облијећу тамо и овамо.
Јован им је бога натурио.
Три војводе бога прихватише,
Питаше се за јуначко здравље
И рекоше да су здраво били.
Ал’ да видиш кићену Брђанку
Наслони се на пенџер од куле,
Па кад виђе четири војводе,
Овако је говорила млада:
„Боже мили на свему ти хвала,
Диван ли је војвода Јоване,
Благо мајци која га родила,
А сестрици која га њивила
И љубовци која му се нада,
Дивна ли ће љубит господара.“
Кад то чуо попе Милутине,
Овако је ћерци говорио:
„Шћери моја, удао те с врагом,
Што ми закла четири војводе.“
Вели њему лијепа ђевојка:
„Не плаши се, попе Милутиие,
Довати се мало лица твога,
Па ти сађи пред бијелу кулу,
Ту ће наић' четири војводе,
Па ће теби бога називати,
Питаће те: „Попе Милутине,
Која ти је голема невоља,
Те си своје нагрдио лице?
Прихватићеш бога војводама,
И овако њима бјеседити:
„Како која, моја браћо драга,
Ја имадох јединога сина
И уз њега љепоту ђевојку
За коју сам вама поручио.
Јутрос пошли на Зету на воду.
Обојицу Зета занијела.
Кад то речеш, попе Милутине,
На Јована оком намигнут’ ћеш,
Јован ће се томе досјетити."
Кад то чуо, попе Милутине
Он се свога дохватио лица,
Па он сиђе низ бијелу кулу
И он стаде на врата од куле.
У то доба четири војводе
Ту ми попу бога називаше:
„Бог помого, попе Милутине,
Која ти је голема невоља
Те си твоје нагрдио лице?“
Вели њима попе Милутине:
„Како која, моја браћо драга,
Ја имадох јединога сина
И још уз то лијепу ђевојку,
За коју сам вама поручио.
Јутрос пошли иа Зету на воду
И обоје Зета занијела."
Кад то рече попе Милутине,
На Јована оком намигнуо.
Јован је се томе досјетио.
Кад то чуше четири војводе,
Три војводе коње окренуше
И одоше пољем широкијем,
А остаде војвода Јоване
И својега коња узмучио,
Равним пољем, пред бијелом кулом,
Док остали даље одмакоше.
И пошто су доста одмакнули,
Ето Јован на бијелу кулу,
Дочека га попе Милутине
И уведе у прву одају.
За готову софру засједоше,
Јели, пили, и добро им било.
Докле рече војвода Јоване:
„Чујеш ли ме, попе Милутине,
Је ли спремна лијепа ђевојка?
Вријеме је мене путовати,
Далеко су Кучи на Крајини,
Ђе ме чека моја стара мајка.
“ Вели њему попе Милутине:
„Спремљена је лијепа ђевојка,
Па је води у Куче крваве
У путу ти добра срећа била.
“ Кад то чуо војвода Јоване,
Он устаде на ноге лагане,
Собом узе кићену брђанку,
Па он сиђе низ бијелу кулу.
Ту пред кулом опкрочи дорина,
За се тури лијепу брђанку.
Три пута је опасао пасом,
А четвртом од сабље кајасом,
Да је гора не би занијела,
Па одјезди пољем широкијем.
Није Јован дуго путовао,
Докле викну војвода Стојане:
„Стани, море, војвода Јоване,
Чију, мислиш, уграбит’ ђевојку?
Стан’ Јоване, да је дијелимо.
" Стаде Јован, ни ријеч не рече,
Док налеће војвода Стојане,
Бриткима се сабљам’ опасаше,
Поћераше по дугу мегдаиу.
Ману Јован неколико пута
Док Стојану одлећела глава.
Ал’ да видиш војводу Јована
Стојанову уграбио главу.
Уграбио коња и оружје,
Па продужи пољем зеленијем.
Није Јован дуго путовао,
Докле викиу војвода Радоња:
„Стани, море, војвода Јоване!
Чију, мислиш, уграбит’ ђевојку?
Стан’ Јоване, да је дијелимо.
“ Јован стаде, ни ријеч не рече,
Док налеће војвода Радоња
Бриткима се сабљам’ опасаше,
Погнаше се по дугу мегдану.
Ману Јован неколико пута,
Док Радоњи полећела глава.
Ал’ да видиш војводу Јована,
Уграби му главу и оружје
И продужи пољем зеленијем.
Није Јован дуго путовао
Докле викну војвода Маркићу:
„Стани, море, војвода Јоване,
Чију, мислиш, уграбит’ ђевојку?
Стан Јоване да је дијелимо.“
Јован стаде, ни ријеч не рече.
Али вели лијепа ђевојка:
„О, Јоване, моје очи чарне,
Два си до сад’ добио мегдана,
Јуначке си уморио руке,
Но бјежимо у Куче крваве,
Ти ћеш данас изгубити главу.“
Вели њојзи војвода Јоване:
„Чујеш ли ме, кићена брђанко,
Нећу бјежат, с јуначка мегдана,
Макар одмах изгубио главу.“
У то доба Маркић налетио
С голом сабљом у Бијеле руке.
Боже мили, чуда великога,
Сретоше се два добра јунака,
Погнаше се по дугу мегдану,
Ману Маркић неколико пута
Док Јовану полећела глава.
Ал’ да видиш војводу Маркића
Уграби му главу и оружје
И уграби кићену брђанку
На доброме коњу од мегдана.
Кад погибе војвода Јоване
Заплакала и гора и трава
И његова остарела мајка
На бијелу у Кучима кулу.
Ал’ да видиш војводу Маркића,
Оде Маркић земљи Зети равној
И поведе лијепу брђанку.
Па кад дође на бијелу кулу,
Добавио и попа и кума,
Вјенча за се кићену Брђанку,
Милу ћерку попа Милутина.
|
