У младости својој кад је био,
способности своје је открио,
и са њима сваког задивио.
Летео је ко да има крила,
и у трку коње прескакао.
Кад се игре витешке играју,
њему раван нико није био.
Мишиће је у тјелу имао,
ко челичне жице да су били.
и зато је изводио вјежбе.
које нико извест' није мого.
У трчању и скакању младих,
далеко је испред других био.
Кад се игра пјева и весели.
у друштву је свуда први био.
По љепоти најљепши је био,
и у игри коло је водио.
Имао је своје особине,
које су га високо подигле,
изнад других људи околине.
Све је мого што други не може.
Као човјек племенит је био,
и свакоме добро је желио.
Са правом се овдје може рећи,
да код њега страха није било.
на мегдану то је доказао.
Око себе волео је људе,
и они су сви њега вољели,
и са њиме радо ое дружили.
У Русију кад је отишао,
војну школу ту је завршио,
и војничке врлине стекао.
Са храброшћу њих је повезао,
у ред првих јунака је стао.
У хиљаду и девесто пете,
рат почиње Јапан са Русијом.
Књигу пише царе од Јапана,
са обале Тихог океана,
па ју шаље цару од Русије,
и у књизи овако му пише:
„Нека знадеш царе, од Русије,
међу нама више мира нема,
ми морамо оба ратовати,
са оружјем границе поставит'.
Мој је јунак спреман за мегдана,
рок ти дајем од недеље дана,
да пошаљеш јунака на мегдан.
Треба да знаш од Русије главо,
мој jе јунак бољи од твојега,
сваки мегдан који је водио,
ко из шале сваки је добио.
Твом јунаку, па ма ко то био,
мора пасти глава на мегдану.
Боље ти је немој ратовати,
но без рата положи оружје.
Ја ћу ставит' границе где треба,
одузети све пгго мени треба,
што не треба теби нек остане’'.
Цар Русије њему одговара:
„Чини царе, шта је теби драго,
твоју хвалу и твоје јунаштво,
видјећемо кад на мегдан дођеш.
Моју земљу дивне царевине,
нико досад покорио није,
па сигурно ни ти царе нећеш.
Двије војске, двије царевине,
нашле су се једна према другој,
међу њима на равноме пољу
јунаци ће да дијеле мегдан.
Ту командант од јапанске војске.
од рускога команданта тражи.
да пошаље јунака на мегдан,
његов јунак чека на мегдану.
Ако немаш доброга јунака,
слабога ми не мој упућиват'.
Командант је саопштио војци,
да јапански мегданџија тражи,
да му неко изађе на мегдан.
Сабља му је зажељела крви,
кад крв скине љепше ће да сјаји,
служиће му као огледало.
Ко се од вас осјећа способним,
да јунаку изађе на мегдан.
нека дође да се мени јави.
Ђетић јунак са зелена Лима,
јавио се међу првијема,
да јунаку изађе на мегдан.
Лексо стаде пред свог команданта,
и овако њему проговара:
„Ја сам Србин рођен на Балкану.
народност је моја Црногорац.
од Берана мјеста питомога.
Ваш сам војник као добровољац,
дозволите ми да на мегдан пођем,
том јунаку кога Јапан хвали.
Не плашим се никаквог јунака,
па био он чувен ил’ не чувен,
црне боје или неке друге.
Ја се надам и тврдо вјерујем,
моја сабља преварит ме неће,
другу ћу му боју ударити,
и од црне направит црвену.
Командант је погледао Лекса.
који бјеше мршав мало присув,
и погрешно стеко убеђење.
Мислио је да нема изгледа,
да он може дијелити мегдан,
са највећим јунаком Јапана.
Старешински њега савјетује.
да не иде на мегдан јуначки,
јер је то стари мегданџија,
по јунаштву чувен у Јапану,
па да може живот изгубити.
На то Лексо њему одгавори:
„Дајте ви мени добра коња,
и добру сабљу,
па ви не брините за мене”.
Командант је Лексу дозволио,
потчињеним својим наредио,
официри да му изаберу,
најбољега коња за мегдана,
добру сабљу да дадну јунаку.
Кад се Лексо спреми за полазак,
он узјаха коња од мегдана,
бритку сабљу узе у рукама,
да опроба је л’ му сабља оштра,
по стаблу је сабљом ударио,
и стабло се сруши с грмљавином.
О појасу сабљу припасао,
поздрави свога команданта,
и са њиме групу генерала,
који прате јунака на мегдан.
Знак музици командант је дао,
да му свира војничке маршеве,
да с музиком испрате јунака.
Командант је и то реко Лексу,
да он скине са себе доламу,
сметаће му кад дијели мегдан.
На то Лексо њему одговори:
„Којој овци своје руно смета,
ту нема ни овце ни руна”.
Све поздрави па пође на мегдан,
на зеленку коњу од мегдана.
Весео је пошао на мегдан,
што му сее ту пружила прилика,
да опроба храброст и вјештину.
Лијеп јунак на коњу зеленку.
на њему је та плава долама,
капа плаве и бијеле боје,
све му једно другом одговара,
те му даје још већу љепоту.
Благо мајци која га родила,
своме роду змаја поклонила.
Иде Лексо пољем широкијем,
на зеленку коњу од мегдана.
Звук музике и удар добоша,
помамише под Лексом зеленка,
те он скаче у вис и попреко,
суву земљу баца копитама,
стварајући маглу преко поља,
те страх даје војсци од Јапана.
да им чувен јунак не погине.
Сабља му се у рукама сјаји,
зрак сунца се преко ње прелама,
те се чини од ње сунце грије
Јунак прави родом Црногорац,
јунаштво му у наслеће оста,
чим су му се стари поносили.
Лијеп висок стаса јуначкога,
очи црне, а лице угасно,
брци су му два орлова крила,
окренути небу у висине.
Мало присув, али ватра жива,
да му нема равнога јунака.
Такав јунак ријетко се рађа.
Јапанац је јунак од мегдана,
на њему је чудно одијело,
прошарано крзном од пантера,
капа му је повисоко била,
опточена кожом рисовином
лице црно, а зуби бијели,
очи сјаје ко двије звијезде,
преко седла кожа међедина,
о појасу сабља му се сјаји.
Јаше своју виту бедевију,
која бјеше силна и бијесна.
Ни секунде није мирна била,
но се шеће десно и лијево.
чекајући свога господара,
да га носи на мегдан јуначки.
Кад јапански мегданџија виђе,
да му иде заточник на мегдан.
он узјаха виту бедевију.
па он пође у сусрег јунаку.
Није ишо у правцу јунака,
но је ишо десно и лијево,
изводећи вјежбе за мегдане,
на његовој витој бедевији.
Тим је хтео приказат јунаштво.
где гледају двије силне војске,
да му нема равнога јунака.
Кад је јунак изводио вјежбе,
такт му даје јапанска музика,
уз музику аплаузи војске,
да се диве његовим вјежбама,
и његовој спреми за мегдане.
Кад музику чује бедевија,
на нос фркће, у висину скаче,
скаче десно па онда лијево,
копитима земљу разбацује,
рекло би се да се помамила.
То страх ствара код слаба јунака.
а Лсксо се није уплашио,
не плаши се коња ни јунака,
ни његових кожа од дивљачи,
већ излази на мегдан јуначки.
Срели су се на равноме пољу,
међу војске двије царевине.
Једнако је растојање било,
и од једне и од друге војске.
Кад је јунак погледао Лекса,
видјело се да га је презрео,
покретима руку показао.
нема о шта сабљу да крвави.
Иако је јунак грдосија,
накинђурен кожом од звјерова.
те представља страшну орлушину.
све то Лекса није уплашило.
Плану Лексо као ватра жива,
и пут њега покрет направио.
Кад то виђе црни мегданџија,
од љутине из све снаге врисну,
у зраку се сабље укрстише.
У пољу се виде два колоса.
два јунака над свим јунацима,
на њиховим помамним коњима,
извјежбаним за такве мегдане.
Под коњима и под јунацима,
на мегдану и земља се тресе.
Сабље пиште, ударци падају,
сабља сабљу у зрак дочекује.
У борби се сабље светлуцају,
ко кад муње с неба сијевају.
Коњи скачу десно и лијево,
праве простор својим јунацима
да слободно могу водит борбу.
Јунаци се сретну и ударе,
па се мало у назад повуку.
да се спреме за нове ударце.
ко боксери када воде борбу.
Оштра борба у пољу се води,
борбу воде два дива јунака,
ко два орла на врху планине.
Јунаци су у борби гледали,
ко ће коме очи преварити.
противника на земљу скинути.
Од те борбе међу јунацима,
на фронту се чује грмљавина.
Ударио јунак на јунака.
Са страхом су војске посматрале,
чији ће јунак пасти на мегдану.
Јапанац је мало окрзнуо,
на врх чела свога противника,
те крв поче да тече низ чело.
Кад крв Лексо осјети на челу,
видио је да чекања нема.
Спојише се храброст и вјештина,
и његова снага и брзина,
сину сабља ко небеска муња.
и зари се у груди јунака.
Мртав џин се сруши на ледину,
крв обојиа поље на мегдану.
Ударац је његов био бржи.
од свијести да га региструје.
Тог момента није се сјећао.
Ни очима он није видио.
у моменту шта се догодило.
Видио је виту бедевију,
ал јунака на њој није било,
лежао је мртав на ледини,
од крви се земља црвењела.
Кад је јунак пао на мегдану.
бедевија побјеже Јапану.
Она фришти преко поља равна,
вриском жали свога господара.
Побједник је стао на мегдану,
ко планински оро на литици.
Сад су војске у пољу гледале,
caмo једног јунака на коњу,
који стоји ко брод на пучини.
Јапанци су на фронту стајали,
и морални пораз претрпјели.
Настало је код њих разочарење,
а код руске војске радост и весеље.
Кад је Лексо са мегдана пошо,
у ставу је јунак мирно стао.
и јунаку пошту је одао.
Кад је био ближе руском фронту,
команда је пала војсци мирно!
А командант са генералима.
уз војнички поздрав су стајали.
побједника топло поздравили.
Команданту Лексо рапортира,
свој задатак да је извршио,
оправдао дато повјерење.
Командант му побједу честита,
а за њиме редом генерали.
Аплаузом војска му честита.
узвици се војске проламају,
нека живи јунак са мегдана.
Уз највеће војничке почасти,
дочекан је јунак са мегдана.
За побједу на томе мегдану,
добио је највећа признања,
од велике руске царевине,
и са њима ова одликовања.
Груди су му прекрили ордени.
За побједу славну на мегдану,
руска влада дала је награду,
40 наполона у злату годишње,
та награда важи доживотно.
X у м о р
Ту командант од јапанске војске,
извештава цара од Јапана:
„Наш је јунак пао на мегдану,
погуби га млади Црногорац,
од некакве мале Црне Горе.
Црној Гори треба рат објавит,
ал’ не знамо где је Црна Гора.
Неко каже да је прочитао.
налази се на крају свијета,
где се море од земље одваја,
на некаквом камењару живи,
те ју бију сви морски валови,
и вјетрови што руше градове,
ал’ њој ништа нашкодит не могу.
Нешто мало земље посједује,
и што има није јој потребна,
земљорадњом нико се не бави.
но тај народ од јунаштва живи,
и по нешто мало од пензија.
И велика турска царевина,
више пута с њом је ратовала.
покорит ју никад није могла.
Иако је земља каменита.
она има лијепу обалу.
Обала је њена закићена,
бродовима страним н домаћим,
на бродове виде се јарболи.
као копља на пољу Косову.
На јарболе вију се заставе,
са зрацима сваке народности.
Заставе су у разним бојама,
те на плавој морској површини,
стварају се слике од застава,
мору дају још већу љепоту.
Можда је ово њен од реда јунак,
те погуби нашег најбољег јунака,
са којим се Јапан поносио.
Кад та земља има овакве јунаке,
с њоме није лако ратовати.
Кад се овај рат заврши.
мировни уговор са њом,
не треба потписат'.
У том рату противу Јапана,
два су борца Црногорца била.
Лексо Саичић и неки Пламенац.
В и ц:
„Црногорац дошо до границе,
и хтео је у Јапан да уђе
са границе њега су вратили,
и гранична служба саопштила,
у ратном је стању Јапан с Црном Гором,
јер мировни уговор још није потиисан”:
Иако је књаз Никола,
објавио рат Јапану 1904.
преко Гласа црногорца,
тај мировни уговор,
још није потписан.
После рата Лексо се вратио,
своме крају и своме народу,
на Цетињу остао да живи.
Ту се Лексо оженио,
од племена Вукотића.
Имали су двоје дјеце,
сина Влада и ћерку Јелену.
На Цетињу кад је Лексо био,
случајно се двор запалио.
Доњи спрат је ватра захаватила,
те се нико примаћ није смио.
Ту се Лексо међу људе нађе,
преко главе нешто пребацио.
и кроз пламен на спрат се попео.
Спуштао је све драгоцености.
и поклоие царева свијета,
Црногорском двору на Цетињу.
Те ствари тада сачуване,
и данас су велика вриједност,
за чувени музеј на Цетињу.
Кад је видно да и горњи спрат гори,
излаза му друтог није било,
скочио је са спрата на земљу,
и бубреге тешко повредио.
Од тада је он био болестан,
и годину дана после тога.
умро је јунак на Цетињу,
Хиљаду девесто десете.
На Цетињу Лексо је сахрањен.
На сабор се народ скупио,
код цркве у Андријевици.
на други дан празника ускрса.
У највећем весељу народа,
кад се игра, пјева и весели,
телеграм је дошо са Цетиња.
да је Лексо Саичић умро.
Та се вијест брзо пронијела,
ко команда да паде народу,
престале су све пјесме и игре,
јер су људи сви за њега знали,
и јунаштво сви му цијенили.
Жене су се купиле у групе,
тужбарице тужеле јунака.
а људи су погнутијех глава,
прилазили ту где жене туже.
да би чули пгга у тужби кажу,
за тог славног српскога јунака.
Тога дана нико више није,
запјевао нити заиграо.
Млада жена из Полимља.
тужила је тако дивно,
као да је познавала,
историју свих народа.
Жао ми је што нијесам,
запамтио њено име,
да га ставим на папиру,
народ би ју спомињао,
као сестру Батрићеву.
Имала је глас високи,
те је друге тужбарице,
својим гласом надвисила,
те на себе пажњу скрену,
код народа што ју слуша.
Народ јој се приближио,
да ју чује шта ће рећи,
о јунаку прослављеном.
Глас извија тон мијења,
на ријечи глас задржи,
да ју народ боље чује,
шта ће рећи о јунаку.
Ту се свака ријеч бира,
шта ће боље шта ће љепше,
о јунаку да се рече.
И глас јој је био тужан,
да потресе и најдубља осјећања,
људске душе.
Такав њен глас тужни,
и ријечи изабране,
које зборе о јунаку,
изазваше плач народа,
и јецање на све страве.
Сузе теку лице квасе,
од жалости за јунаком.
Т у ж и:
„Тужни глас нам данас дође.
са Цетиња,
да си некуд одлетио,
сив соколе,
одакле се вратит нећеш,
Лексо брате.
Ја не могу да вјерујем,
дико братска,
да си свој род оставио,
мили роде.
Ти си понос био свима,
узданицо.
Народна су кола стала,
од жалости,
и све пјесме умукнуле,
туго наша.
Мјесто пјесме и весеља,
наду братски,
на све стране плач се чује,
куку роде.
На мегдане с јунацима,
свуд си први,
сваки мегдан добио си,
мегданџијо.
Јунака ти нема равна,
мој јуначе,
без Милоша Обилића,
див јунака,
Што погуби цар Мурата,
на Косову.
Кад поиграш и запјеваш,
равна немаш,
да потрчиш и прескочиш,
нико с тобом,
по висини и љепоти,
ти најљепши,
водио си коло наше,
коловоћо.
А куд ће ти твоја дјеца,
дивни брате,
то су Владо и Јелена,
тешко њима,
без таквога родитеља,
родитељу.
У срце си погодио,
сваког свога,
и све људе Црне Горе,
угасниче.
Не жалите твоје село,
братско крило,
ни у селу твоје племе,
мили роде,
но те жали Црна Гора,
мој витеже,
и још даље сви Словени,
див јуначе.
Нека земља Ha далеко,
звана Јапан,
напала је на Русију,
братску земљу.
Црна Гора рат објави,
тој држави.
Да помогнеш браћи својој,
дивни брате,
иако је то далеко,
стигао си.
Кад си ишо летио си,
мој соколе,
тако си се уздигао,
под облаке,
надвнсио све планине,
крсташ орле.
Са Ловћена полетио,
пут истока,
по пут славе и јунаштва,
мој јуначе.
Ти си мегдан дијелио,
мој делијо,
са највећим тим јунаком,
у Јапану,
и њега си погубио,
див јуначе,
своме роду славу стеко,
славо братска.
Твоје име никад неће,
умријети,
твоју славу и јунаштво,
мој витеже,
славиће ти покољења,
Лексо брате.
За јунаштво твоје брате,
на мегдану,
сазнала су два свијета,
вило људска,
и Азија и Европа,
змају Лексо.
Да си био на Косову
славо људска,
са Милошем Обилићем,
див јунаком,
првом српском перјаницом,
о Милошу,
био би му десна рука,
Лексо брате.
Наши славни витезови,
понос рода,
ви сте вјечну славу стекли,
своме роду,
и род ће вас спомињати,
сва времена.
Свака сестра Црне Горе,
мој витеже,
вољела те као брата,
дивна главо,
и зато те братом зовем,
мили брате.
С тобом смо се поносиле,
сестре тужне,
са именом твојим клеле,
нама леле.
Требале би отров попит,
сестре твоје,
да те тако забораве,
куку брате.
Сестре твоје заборавит,
неће,
на твом гробу засадит,
цвијеће,
Кад ти венеш у хладноме,
гробу,
нек цвијеће цвета,
на твом гробу.
Вјетар пири мирис цвећа,
шири.
Мирно спавај ти наш мили,
брате,
твоје цвеће увенути,
неће,
сестре ће га сузама,
заливат.
Док цвијеће на гробу,
мирише,
за братом ће сестра,
да уздише,
и да жали брата див,
јунака.
На тебе сам мало љута,
сестра тужна,
што не чува младост твоју,
млад јуначе.
У ватру си улетио,
зашто брате,
да одбраниш кућу неку,
од пожара.
Иако би изгорела,
мала штета,
само да си ти остао,
наду братски.
Кућу људи створит могу,
мој соколе,
ал' јунака ко што си ти,
то не могу.
Зар си смио то учинит,
мудра главо,
да велику жалост створиш,
своме роду.
Ко човјека и јунака,
род те воли,
и с тобом се сви поносе,
змају Лексо.
Да те могу негде срести,
мио брате,
сестра би те загрлила,
сунце брате,
и ко брата пољубила,
мили брате.
Дивни сине Црне Горе,
понос рода,
на челу си рода био,
мој делијо,
Ко ће ићи на мегдане,
мој витеже,
да очува славу рода,
мили роде.
А шта ће ти род без тебе,
куку роде.
|
