На хиљаду и осме стотине
а педест девете године
поникло је Туре зулумћаре
у Беране граду бијеломе
а наиме Ћоро Мемед-беже.
Поче чињет зулум сиротињи
и хватати њихове прваке
све на вјеру и на побратимство;
док ухвати три добра јунака
Обрадовић Милету и Драга
и са њима Обрадовић Кола.
Бјеху сишли цркви на јутарње
у манастир Ђурђеве Ступове.
Све тројицу беже опазио,
па је Турчин покупио војску;
близу цркве војску доводио,
па је војску вјешто уклонио,
да је они виђет не могаху;
а бег оде пред бијелу цркву,
па он сједе на росну ливаду.
Кад се божја литурђија сврши,
јунаци су из цркве изашли.
Кад их виђе беже, Мехмед-беже,
од земље је на ноге скочио
и овако њима говорио:
„Добро јутро, моји Крајишници!
Како сте ми горе на Крајини?
Како ми је сиротиња раја?
Да л’вам Турци сад чине зулума?
Задајем вам божју вјеру тврду
док је мени на рамена глава,
не бојте се ништа од Турака”.
А да видиш јада изненада,
турска их је опколила војска!
Све тројицу Турци ухватише,
свезаше им руке наопако
па их Турци у град потјераше,
У поноћи, потом, за Сјеницу,
те их тамо метну у тамницу!
Али затим дуго не трајало,
подиже се беже, Мехмед-беже,
па по граду сабираше Турке,
све ђе знаде најбољег јунака,
и хришћанског вељег душманина
који жели зулум чинит раји,
док сакупи дванаест Турака.
Он са њима кроз нахију пође;
хоће беже да прибрекне раји
да му раја буде покорнија;
хоће беже да окуша рају
да л’ јој може зулум починити
и да л’ може харач покупити,
да га не да цару ни везиру
већ за себе да остави благо,
ка’ у доба Уса Арапина
кад удари зулум по Солуну.
Бег појаха ата помамнога
а за њиме дванаест Турака.
Сва је села редом изредио
и у свако село доходио.
Онда њима ријеч говорио:
„Слушајте ме, моје вјерне слуге,
ми нахију редом походисмо
и у свако село долазисмо,
ниђе нам се нико не противи,
свуд нам пошту и услуге даше.
Сад морамо у Лубнице ићи
да и тамо прибрекнемо раји,
нек’ нам раја буде покорнија”.
То рекоше, на ноге скочише,
па се Турци натраг повратише
у Беране граду бијеломе,
те свратише у пјану кафану,
да попију са шећером кафу;
па отале Турци окренуше
и пођоше право на Лубнице.
Кад дођоше у село Лубнице,
насред села на конак падоше
баш у кућу Стојина Илије.
То Илији мило било није.
По Лубница оправише гласа
да је дошо беже, Мехмед-беже,
Лубничани да код њега дођу;
ал’ му тамо нико не шће доћи,
само неки многољетни старци.
Кад то виђе беже, Мехмед-беже,
да код њега младих људи нема,
у образ се јако намрдио,
старчевима ријеч говорио:
„Крмци влашки, стари Лубничани,
камо вама ваши млади људи,
камо момци, камо ви ђевојке,
да ми чине пошту и услугу?”
Старчеви му на то говораху:
„Аман, беже, вашега Ви дина,
нијесу се придесили ође,
а сјутра ће сваки к Вама доћи”.
Ту су Турци конак коначили,
а ујутро рано уранили,
умили се и Богу молили
и клањали по адету своме,
па попили са шећером кафу.
Тада Турци на ноге скочише,
кратке пушке за појас турише,
а дугачке, ипак, оставише;
изађоше пред бијелу кулу.
Тад’ Лубнице село посматраху,
посматраху, ал’ му пријећаху.
Проговара беже, Мемед-беже:
„Алах море, а тако ми дина,
запамтит ће добро Лубничани,
кад је дошо беже, Мемед-беже!
Поприје ће к мени долазити”.
А не види, јади га виђели,
да ће бити и јада и муке
баш за бега и његове Турке.
Састаше се шест добрих јунака
од оџака и племена јака;
свија ћу ви по имену казат.
Прво су ти два добра јунака
Петар-Мујо и брат му Периша,
а то су ти два милосна сина
Обрадовић јунак Вукашина
чије име стоји на Цетињу
у Биљарди, кући Петровића
други јунак Црне Горе мале.
Друго су ти два добра јунака
Обрадовић Божидар и Раде,
а то ти је синовац са стрицем.
Треће су ти два добра јунака
Обрадовић Вукман и Вукота,
и то су ти два брата рођена.
Међу собом збора запођеше
да ли смију ударит на Турке,
да л’ се боје цара турачкога,
да л’ би царе упутио војску
и Лубнице село уништио.
Све мислили на једно смислили
да ударе бегу и Турцима
па шта Бог да и cpeha јуначка,
ал’ намртво да не бију Турке,
већ да ставе Турке под батине
и живе их у сам град поврате.
Тако царе неће послат војску,
ни Лубнице село уништити,
ал’ никоме казат не смијаху,
е се боје и страх их је љуто
да ко бегу не дотури гласа.
Само кажу једној доброј баки,
милој мајци Вукман и Вукоте,
која има седамдесет љета;
њој су старој прво казивали.
Добра их је бака одвраћала:
„Нете, ђецо, ако Бога знате,
јер сви ћете јутрос погинути
и село ће Турци запалити!
Ал’ јунаци баку не слушаху,
већ од земље на ноге скочише,
кратке пушке за појас турише,
а дугачке дома оставише,
јер их собом носит не смједоше,
е ће им се узбунити Турци
кад им виде пушке о рамену;
па одатле они окренуше.
Када виће забринута бака
да јој прича ништа не помаже,
она њима пута честитала:
„Ајте, ђецо, на срећноме путу,
Бог нека вам буде у помоћи,
а и ја hy сада тамо доћи
да ја гледам мојијем очима
ђе ћете ми јутрос погинути”.
Они добру одвраћају баку:
„Врат’ се натраг, остарела мајко,
нећеш с нама одити на Турке”.
Добар се је бака повратила,
па прилази до једне ограде,
из ограде колац истргнула,
па за собом колац повукује
и за њима иде назорице.
Кад су били насред Поља равна,
ал’ Вукота поче застајати,
јере му се тамо не иђаше;
жао бјеше њему погинути.
Виђе њега остарела мајка,
па овако говорила сину:
„Јеси л’ ми се, сине, препануо,
Боже ми се кући не вратио;
зар да издаш своју браћу милу
те са њима не смијеш на Турке!”
Кад Вукота мајку разумио,
хитро краче док до браће дође.
Кад су били накрај Поља равна,
ту сретоше три добра јунака
из сусједног села Курикућа.
То Раковић бјеше Радосаве,
добар јунак, родила га мајка,
и Мердовић са њим Милутине,
а треће је Шћекић Милутине.
Јунаци им Бога споменуше,
они њима љепше прихватише.
Но Раковић збори Радосаве:
„Куда ћете, моја браћо драга;
не идите к моме побратиму,
побратиму бегу, Мехмед-бегу,
а сви ћете јутрос погинути!”
Они њему све по реду кажу,
да су пошли ударит на Турке.
Кад Радосав све то разумио,
овако је њима говорио:
„А напријед, наши витезови,
ми ћемо се овдје заклонити.
Ако јутрос бегу ударите,
задајем ви божју вјеру тврду
брзо ћемо прискочит у помоћ”.
Тад’ јунаци даље продужише
и бегу се близу примакоше.
Кад их виђе беже, Мехмед-беже,
он овако њима проговара:
„А ђе сте ми, влашки капетани;
не иде се тако к беговима
и великим царским синовима,
но на јандал пада на кољена,
па се љуби у земљицу црну
а послије мене у кољено,
у кољено и моју папучу!”
Ту се бјеше старац придесио,
Обрадовић Јоксим, од сто љета.
Љуби бега у скут и у руку:
„Аман, беже, Вашега Ви дина,
не умију момчад и не знаду како
к Вама ваља прилазити”.
У то они стигли код Турака,
а пред њима бијаше Периша.
Бег Периши ријеч проговара:
„Капетане, дај ми пушку малу,
да ја видим је ли ти уздана”.
Периша је руком попритеже,
брат му Петар шапну: „Не дај пушку!”
Па гледају један на другога.
Онда Раде ријеч проговара:
„Није боље гледат друг на друга!
Јесмо л’ оно што смо говорили?”
Тад плануше шест добрих јунака,
па у Турке јуриш учинише,
ка’ громови да им ударише.
Петар зграби бега, Мехмед-бега,
и свали га на земљицу црну;
истрже му двије пушке мале,
па са њима бега удараше.
Ал’, да видиш јунакиње Стоје,
какво она учини јунаштво!
Када виђе да им ударише,
брзо кули затворила врата,
дугачке је пушке закључала
да их Турци не могу узети!
Ал’ да ти је виђет, побратиме,
кад удари шест добрих јунака
на тринаест бијесних Турака!
А како се по ливади вуку
и како се неболеће туку!
Још да видиш јунакиње баке,
како бака бије плаховито;
би рекао и би се заклео
да јој нема двадесет година
а камо ли седамдест љета.
Кад Радосав виђе са дружином,
у помоћ је њима дохитао.
Још се добар јунак придесио
у близини и њих и Турака,
добар јунак, родила га мајка,
а наиме Ојданићу Павле;
па кад виђе да им ударише,
плану Павле као ватра жива
те им и он притече у помоћ.
И други се јунак придесио
добар јунак, родила га мајка,
а наиме Пешићу Стојане;
када виђе да им ударише,
скочи лако на ноге јуначке,
па у Турке јуриш учинио!
А остала браћа Лубничани,
како који гласа добијаше,
сваки њима пристиже у помоћ.
Кад су добро премлатили Турке
и добро им кости намекшали,
онда су им ријеч говорили:
„Слушај беже, и остали Турци,
јутрос смо ви живот поклонили.
Ако би се икад усудили
да дођете у равне Лубнице,
у Лубнице или друга села,
не би живи изнијели главе;
већ идите у град у Беране
па уђите у пјане кафане,
хвалите се тамо међу Турке.
Али беже, твојега ти дина,
не лажите већ право кажите
како вам је код нас данас било;
јесте л’ могли харач покупити”.
Тад’ одатле окренуше Турци;
бег појаха ата помамнога,
ал’ не јаше као што се јаше,
већ је главу к репу окренуо,
а коњ му је везан за врзину!
Кад остали то виђоше Турци,
они свога бега окренуше
и његова коња одвезаше
па пођоше право за Беране.
Лубничани договор чинише
да ли смију оставит’ оружје,
да л’ he царе тражити оружје.
Онда они на једно смислише:
кратке пушке себи оставише,
а дугачке њима оправише;
па једнога коња приведоше
те на њега пушке товарише
и два старца с њима упутише.
Кад су били изнад Црног Врха,
таман Турци косу претурили,
они зову бега, Мехмед-бега,
и овако њему говорили:
„Ево вама све пушке дугачке,
вратите се, узмите оружје”.
Онда су се Турци повратили,
и дугачке пушке прихватили.
Кад стигоше у град у Беране,
не свраћају у пјане кафане,
но на прси наслонили главе,
о своме се јаду забавили.
Сваки оде свом бијелом двору.
како тада више низакада
нешће беже у Лубнице доћи,
у Лубнице ни у друга села,
нити беже ни остали Турци!
|
