Свакоме је судба прописана
још онога рођенога дана
кад he му се и гдје шта десити,
то не може нико одгодити.
Судбина је људска различита,
а крв многа невино пролита –
човјек ради и мисли на срећу
а на путу сусреће несрећу.
Многи ли је трагично настрада'
у моменту кад се није нада',
кад о томе ни мислио није –
честе ли су такве погибије.
Стога ево једнога случаја,
познатога из нашега краја,
за младога Савовића Рајка
кукала му ојађена мајка,
причаћу вам како је настрада'.
Родом бјеше искрај Иванграда,
са Горажда, са равне Полице,
из честите једне породице,
по рођењу, стасу и виђењу
и лијепом људском опхођењу,
витка стаса а румена лица,
још га краси мрка наусница.
Ко га виђе у те дивне дане
лик тај носи вјечно за сјећање.
А радно му мјесто бјеше такво
да га људи запажаху лако.
Аутобус вози и путнике,
познанике имаде велике.
Распоређен бјеше од раније
да све вози на дуге линије,
но у овом несрећноме дану
црна судба изненада бану.
Јер потреба бјеше искочила
неко возит' мора до Гусиња.
Таман Рајко са линије стиже –
управник се на ноге подиже,
руку пружи и Рајка поздрави
нови налог у руке му стави:
мораш рече до Гусиња возит'.
Због тога се Рајко онервози
но у млађег нема поговора,
Рајку није мука због умора,
но гледати утакмицу хтио
а дан радни бјеше завршио,
бјеше наша отишла екипа
са Шпанијом срећу да опипа.
Но, кад дође до Гусиња града
сачека га чем се није нада.
У кафану с кондуктером оде
ради спорта и рад разоноде,
да фудбалску утакмицу гледа –
не зна да га зла судбина вреба
и ближе га себи привукује
да му мајка кука и тугује.
У свијету завладало чудо
и то тако немогуће, лудо,
боље ти је фудбалер постати,
но се доктор и филозоф звати.
Народ гледа њихове голове
као некад свеце и богове.
Лоша слика на телевизору,
ту би могли да чекају зору
и да славе побједу фудбала,
али за то немаше игбала.
То је сама судба одредила:
Коленовић нађоше Халила
код мене је, каже, јасна слика
и то нам је најбоља прилика
утакмицу да гледамо јасно.
Прихватило друштво једногласно,
Халил бјеше поштован и мио
у свакоме друштву гдје је био.
Поче пренос из Мадрида града,
наша момчад заиграше млада.
Показаше сву вјештину праву,
те ће за то задобити славу.
За њих бјеше срећа и љепота,
ал' то Рајка коштаће живота.
Када наши први гол задаше
цијело се друштво весељаше,
тада Рајко и дружина мала
од радости гласно повикала:
"Дајте пиштољ, пуцајмо од среће
кад гол тако мајсторски улеће!"
Црногорски обичаји стари:
свака радост пуцњем се прослави.
Од радости сви на ноге стали,
у то Халил пиштоља опали,
и погоди Савовића Рајка
посред лица - кукала му мајка!
Крв се просу из смрскана носа
и лијепа помрси се коса.
Кад виђоше јаде и несрећу
хитно с Рајком Беранама крећу.
Медицински центар и Беране
не могу му извидати ране,
па га шаљу уз налазе њине
Београдском центру медицине.
Из болнице кад га изнијеше
отприлике двана'ст сати бјеше,
па и тада ко свакога дана
најавише фабрике по дана.
Још је свјестан и полако збори,
но не може очи да отвори
иако му бјеше мука јака,
он по гласу познао рођака,
па му каже: "Мој брате, Миљане,
хоће л' икад више да ми сване.
Јесу л' оно с Рудеша сирене
куд сте ово наумили мене?
Најрађе бих поша' на Полицу
да још једном видим породицу".
Све присутне попадоше сузе
а Миљан му говорити узе:
"Ти си, Рајко, наша јуначина,
а ми овдје немамо начина
да би твоју извидали рану!"
Уто војни хеликоптер бану,
понесе га граду Београду,
ту велику полагаху наду,
да ће му се стање поправити.
Но, слушајте шта ће даље бити:
покушаше све што су умјели
да га врате на свијет бијели
и спасу га од љутијех рана.
Тако прође двадесетак дана,
па љекари савјет учинише
по трећи пут да се оперише.
Главни хирург са клинике војне
уз љекаре друге многобројне
чинили су задње што су могли,
ал' ни тада нису му помогли.
По трећи пут кад га опојише
већ се није пробудио више.
Узалуд су сва надања била –
неће оца обрадоват Мила.
Неће мајка гледат' жива Рајка,
нит' ће сестре свога мила брата
срести у дом ил' на родска врата
нит супруга Анђа бит' удата,
а три мале Савовић одиве
зажалит' ће можда што су живе,
што их рано оставио тата
а немају од заклетве брата.
Неће Чедо рећи: "Хајде, брате,
данас моје да уљепшаш свате",
нит се братство њиме поносити,
нит he барјак племански носити.
Злу истину љекари казаше
оцу који у холу чекаше.
Кад је стари чуо за најгоре
као да му гром срце изгоре,
непомичан оста како сједи
а лице му поче да блиједи.
Сузе просу ал' не пусти гласа,
само рече: "Зар му не би спаса?"
Онда ова јуначка старина
дивно свога опремио сина
у жалосну посмртну одјећу
па одатле Црној Гори крећу.
Кад глас црни у Беране стиже,
град се цио на ноге подиже,
ко би мога' описати ово
кад га друштво сусрете његово,
чим мртвачка кола угледаше
на стотине гласно заплакаше.
Но ко може тугу да опише
кад га родном мјесту допремише
и стигоше на Полицу равну
ноћ свијетло узимаше дану.
Дочека га лелек Поличана
што чекаху цијелога дана.
Од како је гавран долетио
и црне им гласе доставио,
скупили се пред жалосне дворе
да му стару мајку разговоре.
Заплакала цијела родбина,
кукајући мајка пита сина:
"Шта би ово ноћас, сине Рајко,
што не рече: добровече мајко,
ко што си ме вазда научио
кад си кући с пута долазио.
Окрени се, сине, око себе
и супруга ево покрај тебе,
ако си се на њу наљутио
зар нијеси дјецу ужелио.
Ево прође већ двадесет дана
од како си допануо рана,
све питају "Кад ће доћи тата?"
да ти ставе руке око врата.
Па ујутро у само свитање
пред кућом се зачу лелекање,
то су стигли Мишко и Илија
два рођака Рајку најмилија.
Рајко њима бјеше особина –
не мога их спријечит' даљина,
па стигоше са Балтичког мора,
Боже мили, тужна разговора.
Сакупља се маса уплакана
на сахрану тога тужног дана,
редом села около Полице,
од Берана и Андријевице,
од Мурине, Плава и Гусиња,
онда даље низ долину Лима,
до Бијелог Поља и Мојковца
да с родбином тугу подијеле,
жале овог дичног Црногорца,
од Рожаја и са других страна
пристизаше маса уплакана.
Предузећа, многе установе,
а сви носе вјенце ловорове
у Рајкове дворове бијеле
да с родбином тугу подијеле.
А Рајкова ојађена мајка
не могаше прежалити Рајка,
па жалосно нарицаше стара
и крвнику срце да распара:
"Угаси се, Рајко, с твоје стране,
не остави у дом мушке главе
до четири кукавице саме.
Удовица и три мале кћери –
дом да ти се никад не весели!
Гдје у дому нема мушке главе
ту не има ни радости праве.
Кад те нађе ова мука веља
која ти је била задња жеља,
кад би могла твоја мајка мила
радо би ти жељу испунила".
Тако Дара, Делетић одива,
проклињаше судбу што је жива
и што није било другачије,
па да она умре много прије,
да овакве не дочека јаде.
Него, шта му црне сестре раде,
хоће своје очи да изваде.
Дјевојачко нагрдиле лице
а чупају с главе плетенице,
па наричу из цијела гласа:
"Рајко брате, зар ти не би спаса!
Медицина зар ти не помога,
што не чува главу, ради Бога.
Није сама судба што се каже,
но ту има и људске непажње,
кад се пуца рачун се не води
да се тако нешто не догоди,
то весеље ваше црно бјеше
кад те мртва кући донијеше".
Жена млада, али добра соја,
сузе лије да им нема броја
а проклиње судбину и Бога,
жали мужа, а има и кога.
Кад закука Бека па Марица –
и крвника ухвати грозница –
то су тетке несрећнога Рајка
и оне га жале као мајка.
Отац Мило орлушина сива
стоји покрај непомична сина,
би утјеху да дадне породу
и да сретне толику господу,
што бијеше дошла на сахрану
ал' не може зацијелит' рану.
Родитељско срце прободено
и у црну тугу увијено.
Наду има још у једног Чеда,
што крај оца ко гавран изгледа
у црнини од главе до пете
а тресе се ко мало дијете.
Није чудо, браћо моја мила,
братска су му сасјечена крила.
Али нека што жали родбина,
него кад му пристиже тазбина!
Шураци га жале као брата,
па кад Анђин залелека тата
не каже му зете него сине
и крилати орле са планине.
Зор-поносе Савовић племена
а потомче чувенога Бена,
наша сјајна са неба звијездо
осташе ти пилад у гнијездо,
још не могу сама да се хране
ни од какве муке да се бране.
Лелекачи остали са стране
говоре му: мушки љепотане,
зорни брате а поносни сине,
људске су те красиле врлине.
Сва родбина горке сузе лије
многи тако још видио није.
Залуд жалост чињаху толико,
са тог пута не врати га нико.
Дан бијаше више на измаку,
а од дома Рајко на растанку
кад говоре тужне одржаше
и Рајкове заслуге казаше,
кренуше га ка вјечитој кући,
а родбина за њим кукајући.
Кад из куће изнесоше Рајка
опет пишти изнемогла мајка,
чини јој се да јој Рајко збори:
"Збогом моји невесели двори,
збогом оче, збогом стара мајко,
збогом брате моје сунце јарко,
збогом Анђо, вјерна сапутнице,
збогом кћери моје голубице.
Ја сам, зна се, путник без повратка
збогом остај сва родбино слатка!"
Стари Иван скиде капу с главе
а сузе му потекоше праве,
на кук руку, а ногу испружи,
залелека што га грло служи:
"Мој синовче ка од срца сине,
окрени се да нас жеља мине,
да видимо зорну главу твоју,
а ти тужну породицу своју
и наручи старом оцу Милу
да припази твоју сиротињу..."
У ледну га земљу сахранише
вијенцима гроб му окитише,
предузећа, ђака и радника
за њим туга остаде велика.
Ето тако, моја браћо мила,
несрећа се ова догодила.
Како пјесма на почетку рече –
од судбине нико не утече.
|