Гусле моје српског рода славу.
Не предајте нигда забораву,
Но пјевајте битке и јунаке.
А славите крсташе барјаке,
Што се и сад поносито вију,
И кроз Црну Гору и Србију,
Карајући мајчицу Русију,
Што при крају двадесетог вијека,
Усахну јој у сиси млијека,
Пушти Црну Гору И Србију,
Са свијетом да бој страшни бију!
Да га бију и да га добију!
Мислили смо и данас ко прије,
Свак нас може издат сем Русије,
Јер примјера на хиљаде има,
Кад су Срби заједно с Русима,
Бој водили и браћом се звали,
И да нигда нијесу издали!
Па ћу пјеват' недам забораву,
Црногорац како стече славу,
Ко најбољи јунак од мегдана,
Кад су Руси противу Јапана,
Битку били с Јапаном ратили!
На почетку двадестог вијека,
Не бијаше чојка ни човјека,
Све од Црне Горе до Русије,
Који чуо за јунака није,
За витеза из Васојевића,
Александра Лекса Саичића,
Официра црногорске војске,
Мегданџије што му равна није,
Који сабљом умије кад рече,
Пуце испод грла да одсјече!
Ђе науми ту би потрефио,
Као да се са сабљом родио!
Кад узјаше коња од мегдана,
Нема Лексу на свијету равна!
Лако скочи још лакше доскочи,,
Бјеж од Лекса кад сијевну очи!
Два му ока као двије луче,
Пут којијех страшне брке суче,
Витка стаса срца Обилића,
Дивна слика Лекса Саичића!
Па оваквог јунака делију,
Кљаз Никола шаље у Русију,
Да представља земљу црногорску
Да закити царску руску војску!,
Но не прође ни година дана,
Рус зарати противу Јапана,
Јапан сила Далеког Истока,
А Русија до Владивостока!
Двије војске једна наспрам друге
На пољане широке и дуге,
Неће почет крвавога боја,
Док јунака два најбоља своја,
Прије знака за почетак битке,
Не укрсте своје сабље бритке!
Припануће слава побједнику,
Ко најбољем у боју ратнику!
По јапанском старом обичају,
Коња игра силни самурају,
Црна коња црнијех хаљина,
Као каква црна орлушина,
Сабљом маше да с' њега устраше,
И он чека ко му изаћ' смије,
Од ратника велике Русије!
А командант руске царске војске
Да с' за цара бори и Русију,
Најбољега шаље мегданџију,
Да се бори против самураја,
Саичића Лекса љутог змаја!
Бојне трубе ратни марш свирају,
Те на мегдан Лекса испраћају!
Јаше Лексо на коња зеленка,
Самурај га на мегдану чека,
Чека Лекса кад ће до њег стићи,
Лексо гледа како ће му прићи,
Јер самурај игра коња врана,
Као вјешти јунак од мегдана!
Дивнога ли витешког састанка,
Ударио јунак на јунака,
Сабље звече крв ће да потече!
Искре гасну У зеленој трави,
Пут да свјетле одсјеченој глави,
Гледа војска силне мегданџије,
Онда виђе што виђела није!
Је л' то сабља Лексова удара,
Или муња густи облак пара,
Ил' аждаја страшни огањ бљује,
Ил' сва војска чудан санак снује,
Не чује се поклич нити граја,
Лексо јаше покрај самураја,
Од другог се ниједан не боји,
На рамена сваком глава стоји,
Лексо сабљу подига високо,
Као крила кад рашири соко,
Када слеће на врх од стијена,
Носећ' дивна, богата плијена!
Ка сан да је о велики Боже,
Који бјежи бјежати не може,
Који гони гонити не може!
Шта се збива свак се чудом чуди,
Шта ће војску из сна да пробуди!
Сан стравични дуго не потраја,
Паде глава силног самураја!
Како га је Лексо ударио,
Једино је Свевишњи видио!!!
Сто хиљада јапанских војника,
Кад их Лексо сабљом поздрављаше,
Мирно сташе док Лексо пројаше!
А кад приђе руском команданту,
Ка брат своме рођеноме брату,
Руке шире у лице се љубе,
А свирају побједничке трубе,
Лексо јаше, поздравља га војска,
Славна нек је земља црногорска,
Славне нек су црногорске мајке,
Што рађају овакве јунаке,
Да их таквих на свијету нема,
А Лексу се дивна почаст спрема,
Двије чете рускијех племића,
Поздрављају Лекса Саичића,
А на крају царе Николају!!!
|
