Савјет чине племенски главари,
у Коњуху селу маленоме
на високи чардак Војводића,
ђе но јесте војвода Симо,
ђе но јесте Бошко Војводићу,
и калуђер Мојсије Зечевићу.
А какав је Симо војевода,
крупан човјек, широк у рамена,
ка' но људи у стара времена.
Срмајлије чибук запалио,
скадарским се гуњом пригрнуо,
а низ прса просули се брци.
Бошко брке под калпаком веже,
а калуђер црну браду стеже,
а највише од Скадра везире,
што им везир не даваше мира,
но их често води у таоце,
и са њима нељудски цоступа,
он им воду испод града даје,
те их хвата стољетња грозница.
У ријечи у којој бијаху,
а ево ти црна калуђера.
У руке му штапа кленовога,
о рамену просјачка торбица,
у торбици крст и Јеванђеље.
Кад калуђер виђе поглавице,
вељему се чуду начудио,
јер таквије није ни видио,
па им Божју помоћ називао,
и часнијем крстом прекрстио,
и благослов на њи' изручио.
Поглавице на ноге скочише,
часноме се крсту поклонише,
поклонише, па га пољубише.
Калуђеру мјесто начинише,
а до Бошка и војводе Сима.
" О Богати, оче, калуђере,
одакле си, од којега града,
од којега славна манастира,
можете ли живјет од Турака?"
Калуђер се стаде јадовати,
и овако њима казивати:
"Из земље сам дошао Метохије,
од Дечана славна манастира,
не може се живјет од Турака.
Зулумћари, изјелице клете,
опљачкаше добра манастира,
те немамо уља за кандила,
нити имамо свјеће упалити,
не можемо служит' литургију.
И те бисмо јаде опростили,
но су виши зулум учинили.
Кад се народ окупи у цркву,
да се моли Богу по закону,
да се моли и да се причести,
онда дођу зулумћари Турци,
те хришћански народ похватају,
одведу га тамо на кулуке,
и пљачкају добра манастирска.
Још ће бират' младе и ђевојке,
да их љубе код бијеле цркве."
Онда рече Симо војевода:
"Фала Богу, браћо моја драга,
да чуда ли Богу згријешисмо,
те под турски јарам потпадосмо."
Опет Симо стаде бесједити:
"Ми имамо добрије јунака,
што бољије на Крајини нема.
Послаћемо једну чету малу,
нек отиде земљи Метохији,
нек заштити српску сиротињу
и нек' штити мошти Немањића.
Нека знају силеџије Турци,
да још живе у гори хајдуци."
Па стадоше набрајат јунаке:
Ну зовите Остоју Лалића,
из Цецуна, села маленога,
што је турски крвник на крајини,
па зовите Милоњу Зоњића,
са сред Краља, мјеста војводскога,
па зовите Вуксана и Милоша,
од јуначке куће Бабовића,
па зовите Или - Маријана
и Рад - Лека, мудрога војводу.
Не оставите кућу Драговића,
не оставите кућу Бојовића,
нити љуту ђецу Дедовића,
Ђерковиће позовте јунаке,
а са њима Јеврић Радосава,
не оставите Нику Вучељића,
још зовите Радоњу, Јована,
а са њиме Вука Лаковога,
те Николу, с њима Савовога,
који могу стићи и утећи,
и на страшном мјесу причекати,
рањенога друга унијети.
Јунаци се радо одазваше,
и састанак чети одредише.
На Превију кад тамна ноћ дође.
Отален се чета одигнула,
покрај тврда Плава и Гусиња,
Кожњера се виса дохватила,
и висока Кома Дечанскога.
Чета борју зеленоме дође.
Ту је б'јелу уходила цркву.
Па када је ноћца омркнула,
чета дође до бијеле цркве
на 'ајдучка од Бистрице врата.
Тврду стражу ту је поставила,
па у цркву чета улазила,
часнијем се крстом прекрстила.
Међу собом јунаци говоре:
"Не можемо ми сви изгинути,
док штитимо наше манастире,
задужбине славније' краљева."
Па се чета бјеше повратила,
повратила борју зеленоме.
Покрише се са боровијем грањем,
те од пута ту се одморише,
чекајући Господње свитање.
Госпођиндан бјеше освануо,
дан освану и ограну сунце.
Дође Српски народ православни,
да се моли Богу по закону,
да се моли и да се причести.
Па пошто се Богу помилише,
и причешће свето кад примише,
тад пред црквом коло заведоше.
Но дођоше зулумћари Турци,
на авлију врата у'ватише,
јадну рају ланцем опасаше.
Пишти јадна српска сиротиња,
те разбијежа око б'јеле цркве.
Побјегоше младе и ђевојке,
на 'ајдучка од Бистрице врата.
Но им Турци бјежат не давају,
'Ајдуци се бјеху разредили,
по двојица и по четворица,
око цркве на четири стране.
У јунака срце препукнуло,
гледајући зулумћаре Турке,
како муче српску сиротињу.
Није лако кавгу заметнути
усред клете турске царевине.
Неко испод гледа на Николу
а Никола гледа Вукашина,
а Вукашин Ђолу Туровога,
Ђоле Јанка погледује често,
Јанко Нику, старога јунака,
Ника гледа Савова Николу,
ал' Никола не гледа никога,
на Турчина ватру оборио.
Кад ђевојку за руку сподбио.
Пишти млада као змија љута.
Добра пушка ватру прифатила,
паде Туре у траву на главу,
па, се загна Бабовићу Арсо,
да Турчину посијече главу.
Момче младо арамија луда.
Али пуче пушка од Турака,
те погоди Бабовић Арса,
ни жива га земља не дочека.
На њега се Турчин загонио,
да би Арсу главу одрубио.
Њега не да Јеврић Радосаве,
но Турчину на сусрет изађе
једнако им пушке запуцаше,
оба паше, један крај другога.
Тад' повика чети 'арамбаша:
" А четници, на вас погријало,
видите ли главом погибосмо,
да би наше зам'јенили главе."
Тад 'ајдучке пушке запуцаше,
око цркве Турци попадаше,
па закликта чети 'арамбаша:
"Станте море, силеџије Турци,
леђа даше, па бјежати сташе.
Од цркве их далеко зајмише,
па се онда натраг повратише,
и њихова кола поломише,
са Турака рухо обукоше,
узеше им рухо и оружје.
Оба своја друга понијеше,
у дечанске горе укопаше.
Отален се чета повратила,
и дођоше вилајету своме,
и другове силно ожалише,
под Комове, у Васојевиће.
|
