Чујте сада, драга браћо моја,
Да вам причам бардањолског боја,
Али прво дужност ми налаже,
Да положај Бардањолта кажем,
Он се диже на источној страни,
Од бијелог Скадра на Бојани,
Његова је над морем висина
Три стотине шеснајест метара,
Коса једна од њег' се простира,
На западу до ријеке Кира,
А свршава више Муселима,
Са главицом истога имена;
Друга коса пут југа се вије,
До Гајтана гдје се завршује,
Па одатле скреће пуг запада,
До вароши Скадарскога града,
Кључ је свега борбенога фронта,
Баш највиша тачка Бардањолта,
Све су косе уређене тако,
Једна другу бранит може лако.
Зар природа уреди земљиште,
За крваво људско разбојиште?!
Још га људска рука поправила,
Те природу страшну допунила,
Око брда на свакоју страну,
Свуд се опкоп види за одбрану,
Спољног рова немо ни гласије,
А ров није шири гдје се крије,
Од шездесет метарскије центи,
Гдје станују Азијати клети.
Још за везу окопе дигоше,
Којима се и одступит може,
Па блиндаже и подземне нише
Да их штите од шрапнелске кише.
Испред рова на свакоју страну,
Препречна су средства за одбрану,
Подигнуга у неколко реди,
Кад погледаш да ти срце леди;
На тридесет метара не даље,
Ту гвоздено поперише коље,
Гвозденом га жицом укрстише,
Да ни тица пријећи не може,
Тако ти се Турци утврдише
И превару ову учинише:
Кад пут Скадра војска маршираше
И чисто га заузет оћаше,
Али ово Турци уочише,
Па Европу за мир понудише,
А Европа бездушница стара,
Аустрија коју подговара,
Захтјеву се Турском одазвала,
Па савезу балканскоме јавља,
Да рат одмах на Балкан прекину,
Зато да се Европи окрену.
Да се крвца не би залуд лила,
Јер је Турска за мир понудила,
Те од краја мјесеца октобра,
Политичка отпоче се борба,
Која траја три мјесеца дана,
До двадесет првог јануара,
Ал' на крају за рат се ријеши,
Та сједница тако се заврши,
Јер су ово Турске сплетке биле,
Како би се утврдили боље,
Него да вам сада причам даље,
Гдје су многе мајке закукале:
Једног дана у Албанску гору,
Под шатором у ратном логору,
На домаку Скадра крвавога,
Престонице Балшића првога,
Краљ Никола ратни савјет зове,
Те одлуке показа им нове,
На савјету позва бригадире
И још многе друге официре,
Па савјету овако говори:
Дјецо моја Срби соколови,
Рат нам ваља опет продужити
И бијели Скадар освојити
Јер то Српска захтијева душа
И потреба нашега оружја,
Па вас питам и тражим мишљење,
Јер народно треба одобрење."
Сви рекоше да се рат настави,
Само да се саставе планови,
Краљ је тада савјет распустио,
Па Данилу сину наредио,
Те распоред бојни саставио
И на мјесто трупе поставио.
На лијево крило поред Дрима,
Ту постави Матановић Мила,
А на десно до Матановића,
Ту је одред Ђура Петровића,
Фронт савија сада пут -запада,
Гдје је храбра Васова бригада,
Под командом Вешовића бана,
Пред ким Турчин бјежи са мејдана,
А на даље куд земљиште пада,
Мјешовита тамо је бригада,
Под командом крилатога тића,
Бригадира храброг Вучинића,
Чак се спушта испод Муселима,
Свуда фронтом гдје Турчина има,
У резерву остави бригаде,
Ако кога Турци изненаде,
Колашинце и још Дурмиторце,
Соколове и познате борце,
Команданту издаде наредбу,
Што у пољу држаше опсаду,
Николићу и Раичевићу,
Да напријед никако не крећу,
Већ привидно само да се боре,
Рад обмане паљбу да отворе.
Још тридесет намјести топова,
Разне врсте калибера нова
И четири баљемеза тешка,
Гдје погоде мука је витешка,
Тане им је сто шеснајест кила,
Пред њим људска не помаже сила,
Кад је Данил' одред разредио
И извјештај о томе поднио,
Краљ Врховну раздјели команду,
Рад управе боље при нападу;
На Нерфуши спрам лијевог крила,
Вукотића посла бригадира,
А у пољу преко ријеке Кира,
Ту Бећира стави бригадира,
А сам узе над центром команду,
Да ток боја прати при нападу.
Све припреме кад је завршио,
За почетак час је одредио,
Прије подне сата десетога,
Јануара двадесет петога,
Да топовска почне канонада,
За сат и по без иког застанка
И да управ' буде ураганска,
Па затијем да пјешаци пођу
И јуришем на шанац изађу
Када вође заповијест примише,
На лагане ноге устадоше,
Па припреме нужне учинише,
Своје трупе за бој разредише,
Батаљоне један до другога,
Јануара двадес' четвртога,
Пошто мрче и залади сунце,
Кренуше се црне јединице
И ако је била помрчина,
Опет мир је владо и тишина,
Те се трупе тајно примакоше
До пред жице гдје се укопаше.
Мало даље иза овог роја,
Још су била два стрељачка строја,
Сакривени у двије линије,
То почасне резерве су биле,
Сва припрема ноћу се чинила
И до зоре готова је била,
А кад свану и сунце ограну
И мрак црни са земље нестану,
На бојишту затишје владаше,
Нико живи чут се не могаше,
Само срце у груди лупаше,
Час за борбу чекат не могаше,
Тако траја три четири сата,
Док засвира четрдесет граната,
Ал' од њине пјесме и милине,
Задрхташе горе и планине,
Ватра плану, гром стравични стиже,
Дим се црни до небеса, диже,
Свуд около Скадарскога града,
Одлијеже страшна канонада,
А Тарабош у ватри гораше,
Ко да вулкан на њему бијаше.
Мартиновић тамо нападаше
И Турцима мира не даваше,
Брдица се видјет не могаше,
Дим је црни покрио бијаше,
Јер Србија тамо нападаше,
Да би својој браћи припомогла,
Помогла ју рука вишњег Бога.
Тако траја уру и по дана,
Та ураган грмјавина страшна.
Онда танке диљке зацикташе,
А убојне трубе засвираше
И Србина на јуриш позваше,
Боже драги и Богородице,
Да сад видиш брате Црногорце,
Како зорне чете кидисаше,
Ко да Турске пушке не пуцаше,
А пред њима лете командири,
Четовође млади официри,
А око њих на свакоју страну,
Хитри момци лете на мејдану,
Ура јуриш одјек проламаше,
Преко мртвих живи прелазаше.
Ал' да видиш муке и невоље,
На гвоздено нагазише коље
И када су били на довату,
Турци страшну отворише ватру,
Те ту многи момци пропадаше,
Погибоше жицу не пробише,
Па се мало натраг повратише,
Док резерве прве пристигоше,
Ал' бригада успје Мјешовита,
Те свој сектор узе за по сата
И рашћера и потуче Турке
И витешке нанесе им муке,
Ал' то није чуда никаквога,
Ту су дјеца рода јуначкога,
То су Кучи и храбри Пипери,
Па Спужани и Братоножићи,
Све бирани лави Обилићи,
Јоште успје чета Вучевића,
У кога је срце Обилића,
На жици је богаз преломила
И у Турке јуриш извршила.
Ал' што она учинити може,
Кад не мога други да поможе?!
Јере на њу навалише Турци,
Те ту многа погибоше момци,
Туна паде Вучевић Богићу,
Млади витез раван Обилићу,
Још му оца и брата убише,
Те витешку кућу саранише,
А поред њих тридесет јунака,
Све најбољих које рађа мајка.
Него да вам причам за остале,
Непрестано јуриш се понавље,
Ал' једнако без успјеха бива,
Непрестано крвца се пролива,
А топови једноставно грме,
Сва се брда тресу и планине;
У ваздух се сретају гранате,
Испод себе страшна чуда граде,
Без милости никога не штеде.
Тако траја до црнога мрака,
Непрестано грмљавина јака,
А тада се мало утишала,
Ал' се опет одмах наставила
И цијелу ноћ је продужила,
А када је зора зарудила,
Најжешћа се ватра отворила,
Која траја два бијела данка
И двје ноћи тамне без престанка
Потоцима већ крвца протече,
На бојишту рањеници јече
Без помоћи мука им је жива,
Један другог у помоћ призива,
А око њих на свакоју страну,
Мртви момци леже на мејдану,
А оружје стоји поломљено,
И без сваког реда остављено,
А тјелеса многа размрскана,
По бојишту свуда разбацана.
Краљ се тада на муку видио,
Јер критичан час је наступио,
Па на војску апел учинио,
У апелу овако говори:
"Црногорци моји соколови,
Ја знам да сте на тешким мукама,
Ал' је Скадар у вашим рукама,
Јер су зато одријеђени дани
И часови већ су одбројани,
Добити га или изгубити,
То овога времена ће бити.
Него напред срца јуначкога,
А с' помоћу Бога истинога,
Да наш Скадар славни избавите,
Након себе спомен оставите!"
Тад' припреме друге учинио,
Све резерве у Бој оправио,
Те се мало трупе прикупише
И у бојном реду поставише,
Вишљем се Богу помолише
И часнијем крстом прекрстише,
Па се снагом новом јуришаше
И на жицу врата проломише,
Међу Турке у шанац скочише,
За грла се с њима поваташе
И по шанцу давити се сташе.
Боже драги и Богородце,
Да ту видиш људске касапнице!
Ни Бородин томе раван није,
Ту се види ко најбоље смије,
Не чује се топа ни пушака,
Само вриску чујеш од јунака,
Видиш драму двадестог вијека,
А урнебес чујеш од лелека.
Крв се лије на свакоју страну,
Оштро гвожђе ради на мејдану,
А људи се ко звјерови даве,
На секунду скачу људске главе.
Тако траја за мало времена,
Док у борби настаде промјена,
Јер се клети Турци препадоше,
Плећи даше бијежати сташе,
Ал' кам мајци да утећи могу,
Пред људима крилатије ногу,
Који стижу и хватају живе,
Као соко јаребице сиве,
Гонише их, бише и тукоше,
Док до друге линије дођоше.
У томе је и ноћ наступила
И крваву борбу прекинула,
Те се војска мало одморила,
Погинувшу браћу сахранила,
А рањену за лијек испратила.
Рањеније има три хиљаде,
Ал' су ране још за живот наде,
А мртвије паде на пољану,
На крвавом шанцу и мејдану,
Равно пуних петнајест стотина,
Све најбољих што рађе Српкиња,
Међу њима знатни соколови,
И познати Српски витезови:
Командијер Вуко Кустудија,
Храбри витез и људска делија,
Па поручник Ћурановић Машо,
На Бардањолт када је изашо,
Још ту паде Марашевић Деда,
Што душману застанути не да,
Већ га гони и рукама вата,
Док га турска погоди граната;
Поред њега паде на мејдану
Кад из рова ишћера одбрану,
Змај огњени, али глава мушка,
То је витез потпоручник Крушка,
Па поручник Вучевић Богићу,
И официр Раде Кркељићу,
И змај љуги Вујошевић Арсо,
Син Новака највећег јунака,
Још се сјећам у страшноме часу,
У првоме јуришном таласу,
Према себе виђох на домаку,
Оштру сабљу храброме јунаку,
Истргнуту у бијеле руке,
С њом по рову разгоњаше Турке,
Док га турска пушка погодила
И са црном земљом саставила,
Тај је витез братоношки кућић,
По имену Батрић Јовановић,
Поред њега баш истога сата,
На мејдану паде поред брата,
Под четири митраљеске ране,
Храбри витез барјактар Јоване,
Истог дана и у истом боју
И у истом стрељачкоме строју,
Виђох момче ко бијела вила,
Где на јуриш лети ко на крила,
Док га турска пушка погодила,
Те јуначко срце покосила,
Тај је младић Вуксан Секуловић;
Још ту паде у првом јуришу
Кад полеће кроз пушчану кишу,
Соко сиви Тошковић Секуле,
Од бијеле Тошковића куле,
Па поручник Вуковић Милане
И свештеник Лалевић Богдане,
Који с крстом у борбу лећаше
Те дух вјере у војску дизаше
Још поручник паде Марјановић
И поручник Гајо Вучељићу
Обојица из Васојевића
Див јунаци као два лавића
А у боју код друге линије,
Туна паде пиле љуте змије,
Баш до шанца када је догуро,
Млад делија Лазовићу Ђуро,
Још падоше три Радуловића,
Официри лика Обилића.
Сви падоше један до другога,
У два дана боја крвавога,
Па два ђака два Лакића млада
По истини бјеху људска нада,
Па официр Ивановић Саво
И учитељ Стојковићу Лазо
И поручник Радовићу Миле,
Прави витез соколово пиле,
Па поручник Јововић Новаче,
Што без страха у рову ускаче,
Па делија Бабићу Андрија,
Што јунаштво његово се сија
И барјактар Радоњићу Ђуро,
Баш на жицу када је догуро;
Па делија Прељевић Пуниша,
Кога бојна не плашаше киша
И барјактар Бошковићу Мило
Прави витез соколово крило,
Још ту паде доста соколова
И познатих Српских витезова,
Ал нек гину весела им мајка,
Јер то чека свакога јунака,
Њино име неће умирати,
Него ће се свагда спомињати,
Јер су живот дали за слободу
И за спомен јуначкоме роду.
А мртвије ту паде Турака,
Да их Турска већ негледа мајка,
Четрдесет и седам стотина,
По тројица на једног Србина,
Те се тако Срби прославише,
Јер Бардањолт клети освојише
Који Скадар са истога брани,
Боже на њем пушили вулкани!
У лаву се страшну претворио,
Јер је многе мајке оцрнио,
А сестрице у црно завио,
И сирочад дјецу оставио
Ту сам био очима видио,
Свакојаке муке претрпио,
Ал да би се друштву одужио,
Труд сам овај зато уложио,
Да побројим неколко имена,
Ма која су достојна спомена,
Да их српска покољења хвале
И на гробу воштаницу пале.
|
