Послушајте, драга браћо моја,
Злу судбину бардањолтског боја
Ђе хиљаду и више младића
Изгибоше из Васојевића.
И витештвом у овој кланици
Заслужише назив бесмртници.
Прва дужност пјеснику налаже
Да положај Бардањолта каже,
Јер на војној карти ова кота
Носи симбол мјеста без живота.
То је брдо на источној страни
Више Скадра на рјеци Бојани.
Коса једна од њег се простире
На западу до ријеке Кире.
Друга иде десно до Брдице,
Те крваве српске костурнице.
Ђе год има брда и главице,
Свуд је шанац, оплетене жице,
А у њима оне турске злице.
Књигу пише стари краљ Никола
Из ордије, из војног табора,
Са сред равног поља скадарскога,
А из Груде села маленога,
Па је шаље преко Малесије
И питоме земље Метохије
У лијепу варош Ђаковицу,
У одану војну јединицу,
Што се тамо нашла на терену,
У овоме опаком времену.
А на руке њеном првом птићу,
Команданту храбром Вешовићу.
„Радомире, моје десно крило,
Знаш, делијо, није давно било
кад смо с турским царем заратили
И за српство крв јуначку лили.
Нехтје чуват своју младу главу,
Но удари Гусињу и Плаву.
Пошто ове препреке размину,
Ти у равну пређе Метохију,
Ослободи своју ђедовину
И јуначку сусрете Србију.
Заслуге ти за то нису мале,
Од српства ти хвала, ђенерале,
Ја ударих ломној Скадарлији,
Све до Скадра узех Малесији.
Тамо сам се нашао на муци,
Пред Скадром ме дочекаше Турци,
На модерна војна утврђења,
За наш црни дочек начињена.
Силна ми је војска изгинула
И опрема војна пропанула.
Па те молим, Радомире сине,
Десно моје крило са крајине,
Довед’ своју војску одабрану
Да помогнеш мени на мегдану,
Јер не могу без твоје помоћи
Против Турске до побједе доћи.
Није лако Скадар освојити
И тврђаве бројне разорити.
Ја се надам, што се може прије,
Да ће доћи браћа из Србије
Да се мени задесе при руци,
Па да виде Осмајлије Турци
Шта се с јачим учињети може
Само браћа кад се братски сложе”.
Краљ Никола кад писмо састави
Лични печат на њему постави.
Па дозива младо књигоношче
Из Пипера Радулово момче.
Момче младо и отићи смије,
Арнаутски говорит’ умје.
Оде момче кршном Албанијом
И пространом равном Метохијом,
Да обави дужност повјерену.
У овоме злогласном терену.
У варош се момче лако снађе,
Војни логор Вешовића нађе.
Војнички је пред витеза стао
И од краља књигу му предао.
Кад Радомир књигу дохватио,
На њој печат хитро распучио.
Па кад виђе што му пуста пише,
Поче јунак тужно да уздише.
Удари се руком по кољену,
Руска чоха попуца на њему.
Масловарић повика Тодора,
Јекну труба, проломи се гора.
Скупи своју ударну бригаду
И одмах је стави под команду.
Крену војска, вуку се топови,
Нико не зна куд ће соколови.
Нико не зна куд ће јато птића,
Док дођоше лаври Немањића,
До Дечани, света манастира,
Гдје збор војна музика засвира.
Ту размишља храбри Вешовићу,
Да л’ да крене Долу Крстенићу,
Уздуж Шаре, преко Малесије,
Тамо лако путовати није.
Снијег велик, зима оштра, љута,
Тамо му се не допада пута.
Сердар Јанко кад је пролазио,
Упола је снијег мањи био,
Велико је људство поморио,
И опрему војну изгубио.
Ако крене пут малене Враке,
Ту he чешће правити конаке.
Гледа војску и опрему цјелу,
Правац даде к планини Дијелу.
С врх Дијела до вароши Плава,
Нигдје војска није одмарала.
Гусиње је за конак им дао.
Прије зоре са војском устао.
Крену с њоме преко Проклетија,
Ђе рис режи, а курјак завија.
Све помичу конак по конаку,
За малену примучу се Враку.
Кад у Хоте бише и Кастрате,
Сусретоше многе команданте
И краљеве силне ађутанте.
Ту испред свих Вукотићу Јанко
Вешовића поздравља овако:
„Добро дошо, Радомире брате,
Нек те слава и јунаштво прате,
Са бригадом из Васојевића,
Биранијех људи и племића.
Црногорски врсни ђенерале,
Јунаци те са бојишта хвале,
Па се надам да ћеш, змају горски,
Сачувати углед црногорски
И исписат историје страну
На крвавом Скадру на Бојану”.
Дочек војна музика засвира,
Логор прави код ријеке Кира.
Ту логори за петнаеаст дана,
Док се опет спреми за мегдана.
А Вешовић, чим зора освану,
Зора свану, а громовник плану,
Пред шатором господара бану.
Кад витеза овог уочио,
Краљ Никола на ноге скочио.
Чим Вешовић приступио руци,
Питао је јесу л’ близу Турци,
јесу л’ јаки, колико их има
И кад ће се окршити с њима.
Због питања за Николу краља,
Што их овај ђенерал поставља,
Тај разговор већ три сата траје.
А краљ на све одговоре даје.
Јер Вешовић користи прилику
Да цијелу упозна тактику.
Кад разговор приведоше крају
И кренуше да се поздрављају,
Краљ дохвати у шаку дуката,
Да дарује младог команданта.
Кад је злато Вешовић видио,
Поносно је краљу прозборио:
„Хвала теби, мио господаре,
Ја нијесам дошао за паре
И довео војску одабрану
У биткама многим опробану.
Ми смо овдје дошли из далека,
И ако нас погибија чека,
Да то тешко преузмемо бреме
У одсудно скадарско вријеме.
Но кад хтједнеш јуриш учинити.
Бардањолт ћеш мени оставити,
Јер тај чвор је најтеже разбити.
Ту мислимо славу задобити”.
Кад саслуша овога сокола,
Уз осмијех рече краљ Никола:
„Радомире, мој премили сине,
Тебе красе све људске врлине.
Знам да имаш врсну војну снагу,
Васевиће, моју браћу драгу,
Ал’ се бојим да ћете страдати,
А Бардањолт Турцима остати”.
Тад Вешовић одговара дично:
„За успјех ти одговарам лично!
С Турцима се знамо са границе,
Од Косова до Андријевице.
А јунак сам срећан на мегдану
И још војску имам одабрану.
Од Чакора па до Вјетерника
Та је војска Црној Гори дика.
Са њоме ћу наш краљу Никола
Освојити брда Бардањола
И на врху утврдит’ бригаду,
Ја у Бога за то имам наду”.
И ту они дуго не зборише
Но за напад датум утврдише.
На хиљаду девете стотине,
А проклете тринаесте године,
Двадес петог хладног јануара,
Да се борба крвава отвара.
А сад гусле помозите мени,
Да опјевам покољ невиђени
Кад се битка за Бардањолт била,
И најтежа кота освојила,
И колко је бираних јунака
Изгинуло по тих пропланака.
* * *
Црн се гавран вије под облаке
Те он гледа у крви јунаке,
Гдје крв тече, а рањени јече
На крваво брдо Бардањело
Што од крви бјеше потамњело.
Турске војске сто тридесет хиљада,
Црногорске ни четрдес није,
Три стотине турскијех топова,
Црна Гора са стотину бије,
Сто топова, ал’ калибра нова.
Турском војском Есад паша влада,
Зоран јунак, ал’ од глади страда.
Ишчекао најгора времена,
Турско царство пало до Једрена.
Своју војску коњским месом храни
И крвавог Скадра града брани.
Али су му помршени конци,
Опколили њега Црногорци,
Па га бију са свакоје стране,
Крвца тече до воде Бојане.
Крвава је Бојана ријека,
Памтиће се докле је вијека
Кад се тврдо брдо Бардањело
Са великом крвљу заузело
И Косово друго учињело.
Ту је гавран хтио да се спусти,
Ал’ не даше облакови густи,
Од граната тсшкијех топова
И пушчаног праха и олова.
Па се вио док се уморио
А када је крила уморио,
Земљи Зети одмах полетио
И Скадарско блато прелетио.
Прелетио брда и главице
До бијеле варош Подгорице.
Ни ту гавран не хтје починути,
Но се јадан на судбину људи
Па уз Куче окрену камене
И ту многе прелеће стијене.
Кад угледа највећу висину
Гавран паде на Ком, на планину.
Како пао, одмах заграктао.
У грактању гавран је рекао:
„Ој, поносна земљо Васојева,
Колијевко људскијех сојева,
Што подњиви многе љуте птиће,
Многе птиће у Васојевиће,
А данас их посла на све стране
По Балкану на љуте мегдане.
Од Мојковца и од Колашина,
Преко Плава и града Гусиња,
До бијеле варош Ђаковице
Све су турске срушили фортице.
Све срушише, земљу освојишс,
Што је некад цар Душана била
Сва се данас крвљу натопила”.
Присјети се окле су им преци,
Окрену се Лијевој Ријеци:
Гледа дивни простор шумовити
Па и њему стаде говорити
„Ој, поносна Лијева Ријеко,
Васевића славна колијевко,
Да ти неби оспорио неко,
Памти добро што ти данас реко!
Ти подњиви војног ђенерала,
Људска њему и војничка хвала,
Вешовића храброг Радомира
Који војсци не даваше мира,
Вјерно служи краља и команду,
Храбро своју предводи бригаду
Ка крвавом скадарскоме граду.
Битку бије и крв људску лије,
Немилице, да му просто није.
Ту сам био, очима видио,
Колико је људи изгубио.
Па се бојим згријешићу Богу,
Што цијеле избројит не могу.
Али нешто испустит’ не смијем
Испричаћу све како умијем
За витешко братство Вучељића,
Вучељића са сред Кошутића.
Гдје од турског праха и олова
Изгибоше њих пет соколова.
* * *
Прије боја, у свитање зоре,
Пробуди се војска у логоре.
Војне трубе по четама пиште,
Оружје се спрема за бојиште.
А Миличко, славни барјактаре,
Од братства је скупио главаре,
Под барјаком на једној ледини,
Задњи савјет са својима чини.
Па почиње, мало из далека,
Да казује оно што их чека:
„Час је дошо, браћо и синови,
Да спадају ланци и окови
И душманске канџе са народа
И да српству осване слобода.
На бојном се пољу наши стари
Никад ником нијесу склањали.
Добро знате да сте од малена
Заштитници части и племена.
Сјекли Турке, разарали куле
И у црно завијали буле.
Оправдали назив узданице,
Сво ордење и све перјанице,
И грбове што вам красе чела
И јуначка што носите дјела.
Пред шанчеве нећемо застати
Па да ћемо сви животе дати”.
Када ово старина прозбори,
На главама засјаше грбови.
Стоји звека кратких леденица,
Потежу се сабље из корица.
Кратке пушке на зло опомињу,
Јунаци се оружјем заклињу
Да he турске обруче пробити
Ил’ животе своје изгубити.
Од свих први Гајо проговара,
Млад официр што му нема пара:
„Ти си срећан, мој премили стриче,
Што твој савјет нико не пориче.
Историја слабост не опрашта,
Нема ништа љепше од јунаштва.
Бог је сами и његови свеци,
Ил’ благослов што су дали преци,
Сачувао ове мушке главе
да се мени под команду ставе,
И да данас моја јединица
Под барјаком прослављеног стрица
За Бардањолт главну битку води
И прилазе Скадру ослободи.
Кад се битка за слободу бије,
Наша слава потамњет не смије!”
Таман ову ријеч завршава,
Војна труба покрет оглашава.
Према плану краљеве команде,
Кренуше се чете и бригаде.
Крену војска и опрема пјеле,
Пут крвавог брда Бардањела.
Главни правац овога напада
Вешовића држаше бригада.
Предводи је чета љутог змаја,
Официра Вучељића Гаја
Под барјаком славнога Миличка
Ког ордија познаје крвничка.
Крсташ му се уз Бардањолт вије,
Око њега биране делије.
Десно има свог брата Милића
Медаља га краси Обилића.
И младога Гаја официра
Што Турцима не даваше мира.
А с лијеве Мираш перјаниче,
Са којим се Вучељићи диче.
Поред њега Милићев Радуне,
Згодан мајци да се њиме куне.
Гордо иду на пут без повратка,
А свима he закукати мајка.
Чим на брдо удрише крвничко,
Паде витез барјактар Миличко.
Сломише му ноге обадвије,
Али барјак испустио није,
Но се рањен са заставом носи,
Док га смртни куршум не покоси.
У том часу Радун му пристиже
И заставу ратну к небу диже.
Тек се тада барјактар одмори,
Нити јекну нити проговори.
Погибијом барјактар Миличка
Cpeha их је издала војничка.
И за мање од четврти сата,
Милић паде до Миличка брата.
Трећи паде Милићев Радуне
Као бисер с позлаћене круне.
Истог дана а трећег јуриша
Тад се крвца пролила још виша.
Ту падоше још два мила брата
Зор синови покојног Мијата.
Соко Мираш, краљев перјаниче,
Сабљу трже, а брата повиче:
„Сад напријед, Гајо поручниче!”
Оштре сабље браћа исукаше,
На шанчеве турске кидисаше.
Хитро сабљом жицу раскидаше
И у турске шанце упадоше.
Кад Мираша погоди граната,
Задњом снагом погледао брата.
Знак му даде да напријед креће,
Ал’ ни Гајо није боље среће.
Тек Турчина другог оборио,
И њега је метак погодио.
Погибију ова два сокола
Из дурбина гледа краљ Никола.
Десило се овој величини,
Што ријетко за најближим чини,
Да лелекне ову погибију
И велику људску трагедију
Ријечима што краљу приличе:
„Леле мени, Гајо поручниче,
И Мирашу, зорни перјаниче,
И барјаку часно оборени,
Леле мени, доме разорени!
Брзо смо вас данас изгубили.
Ал’ смо дужност на себе примили
Да до краја бијемо крвника
Због освете браће бесмртника”.
Све то гавран полако казује,
Јер мишљаше нико га не чује.
Ал’ то слуша Вучељића Рака,
Мила сестра два брата јунака,
Мила сестра два планинска змаја,
По имену Мираша и Гаја.
Свако јутро ранила је Рака
Све од бриге, а не од мерака,
С Кошутића села маленога
У подножје Кома високога,
Те слушала од Скадра топове,
Ка жестоке од неба громове.
А јутрос јој црна птица вране,
Црн глас носи са скадарске стране,
Па ушима својим не вјерује
Да је чула шта гавран казује.
не зна куд би, нит’ на коју страну,
Па у јаду обраћа се врану:
„О, гавране, да те бог убије,
Ја све мислим то истина није!
Ми нијесмо Богу згријешили,
Већ смо доста добра изгубили
Кад Овсине крвљу натописмо
И Вуксана брата изгубисмо.
Па на Гребен, високој планини,
Мијаила младог изгубили
И на кућу црн барјак ставили.
Мијаила са њим и Радоша,
Уј, гавране, у зли час га доша!”
Гавран Раки на то одговара:
„Немој, јадна, да те памет вара.
Вјеруј мени, сестро моја мила,
Остала си без братскијех крила.
Нико не зна шта ће даље бити,
Хоће ли се Скадар освојити
И колко he изгинут јунака!”
Оста тужна кукајући Рака
За два брата, два славна јунака,
За два стрица и за стричевића,
За бираних пет Васојевића.
|
