Мене јесте мисо понијела
Пут Комова и његових врела
Да уз пјесму и гусала јеку
У овоме двадестом вијеку
Ја отпјевам народног хероја
Што је дјела крунисао своја
Са Комова понос од младића
Кељансвнћ именом Милића,
Омиљеиог друга Унамуна,
Славног борца многијах побуна
Мрачну силу што свуда разара
И са борбом ново друштво ствара.
Он се роди испод комске стриене
Гдје се људи по пушци цијене
И борбене теку традиције
А чојство се се цијенит умије.
Невоља га прогонила јака
Ал’ не сломи срце у јунака;
Суров живот и тешка страдања
Њега прате током школовања.
Такав живот бјеше игра честа
Школу учи у некол’ко мјеста,
А та мјеста бјеху на даљини
Становаше једном у пећини
Крај Рибнице у дане студене,
Те бијаху тешке успомене.
Ту тешкоће прође свакојаке
И носаше сељачке опанке
Ведра ока, поносита чела.
Син слободни испод комских врела
Закорачи у будућност смјело
Да се бори за народно дјело;
Још ученик бјеше гимназнје
Глас дизаше против тираније;
Због тог гласа губи право школе,
Ал’ почеше људи да га воле.
А кад доби факултетско знање,
Радничко је упознао стање;
Борац поста ватрени на гласу
За Партију и радничку класу
Од широког знања и погледа
Где се ц’јене људи од угледа;
И гост чести бијаше Главњаче,
Ал’ га она челичаше јаче.
Он се бори покрај барикаде
Уз јунаке што Партија даде,
Што тражаху савез са Русима
И слободу нашим народима
Да не живе у услове суре
Под терором војне диктатуре.
У тој борби доби рану љуту
Ал’ то неби препрека на путу
Илегално живљаше и ради
Да се дјело Октобра догради:
Јер фашизам уздипнуте главе-
Поче редом освајат државе
По Европи да жари и пали.
Жртве су му сви народи мали
Међу њима и Јутославија,
Гдје се створи народна армија;
Та армија поче опериса,
Од Авале и Ловћенског виса
И гордога брда Дурмитора,
Јер устаде цјела Црна Гора
Да се бори и фашизам руши
Што наш народ хтједе да угуши
Закликташе борци на све стране,
Родољуби своју земљу бране,
Осветничке пушке свуд говоре
Јунаци се за слободу боре
Док смрт гуши европске народе.
Лепрша се застава слободе
На Ловћену на високу стијену
И Европу гледа поробљену.
У тој борби коју народ води
Да из крви слобода се роди
Милић доби звање комесара
Да кадрове васпита и ствара
Политичке борце и ратнике
У великој борби предводнике.
То лик бјеше новога човјека
Што се роди овога вијека.
Но у томе огњу борбеноме
И великом валу народноме,
Сјеме горко посијано прије
Поче клицом отрови да клије,
И борбену да разара лаву
Тешку борбу почеше крваву
То четници бјеху и остали
С фашистима коло заиграли.
Та се неман бјеше окупила
И братском се крвљу напојила;
Њина рука разарања носи
Туђинска их идеја заноси.
Двадест трећег фебруара бјеше
Када праве борбе отпочеше
С Матешева преко планинице
И до кључа изнад Врањештице.
Ту батаљон „Марка Миљанова"
У саставу најбољих синова
И борбене друге јединице
Пролетера што су предходнице
Прими борбу крваву и круту
Да би стао томе злу на путу.
Комски одред и он борбу прима
И распоред даде ратницима:
Једна чета хита Колашину
И пријеђе на Лису планину;
С другом Милић с Кома Трешњевику
Док не бјеше зоре на вадику.
Ал’ да видиш млада комесара
Како с четом својом разговара
У поноћи у ледној планини
На пропланку и комској висини:
Чујте, рече, вољени јунаци,
Пред нама су борбени задаци
Па их ваља што прије оствари
Ко ратници што чинише стари.
Ми смо војска коју народ роди
Што ће нашу земљу ослободи
И све мрачне порушити силе
Што су против нас се удружиле
Ведро небо не боји се муње,
Издајице нек главу покуње.
Ми смо војска са моралном снагом
Свјетли пут је за нашијем трагом;
Гробовима нашим и ранама
Засијат ће слобода за нама;
Ове наше горе и планине
Што се горде горе у висине
То је нама дивно уточиште;
Јер слобода своје жртве иште.
А ми смо јој стража са висине
Тврда као комске клисурине;
А дозинка наша је борбена
„До побједе мировања нема!“
Нек крв тече као Лим ријека
То је удес двадестог вијека.
То изрече, погледа дружину
И загази чета кроз планииу
Под командом Ђукића Николе
Што га борци цијене и воле.
Комске горе под снијегом ћуте,
Од хладноће воде замрзнуте;
Шкрипе јеле у ледној грозници
Као да су тешки рањеници
Колика је хладноћа крвава
За пушку се рука замрзава
И не може ватром да опали,
Ал’ нијесу борци посустали,
Но к’о облак на комску висину
Бану Милић с' четом на планину
И почеше пушке да говоре,
Пробудише јеком комске горе;
Ту гдје вучји владају' закони
Један другот бије и прегони;
Прегоне се на врх Трешњевика,
Тешка борба, жалоснија слика;
У борбеним првим редовима
На високим снежним сметовима
Комесара убише Милића
Са Комова храброга младића
У чело га погодило тане,
Смртоносне то бијаху ране;
Снијег бјели покри крв црвена
Страшна слика, тешка успомена
За јунаке са комских видика
То је рана трајна и велика,
Што не тамни нит потамњет смије
Докле срце у грудима бије.
Ту ранише Нововића Воја,
Комунисту, секретара СКОЈ-а;
Замјеника чете комесара,
Правог друга што Партија ствара,
Чиј’ ликови у сјећање живе
А чојству се и јунаштву диве.
Од те борбе и од ватре вреле
Комске горе уздрхташе ц’јеле;
Јер бијаше и тешка и јака,
Ал су јача срца у јунака
Те напријед млади борци јуре
Кроз масиве и гудуре суре.
Крв просута надахну свјежину
И окупи борце на планину;
Око мртвог чете комесара
Нова снага борбена се ствара,
Пред том снагом што народе жари
Оступише срамни лешинари.
Ал јунаке тешка стегла туга
За Милића омиљена друга;
Док се борба и даље водила,
Од пушака створила носила;
Унамуна носе комесара
Да се с њиме мајка разговара
И три сестре срца жалоснога
За својега брата јединога.
Но кад мајка за Милића знаде,
Брзо хита срести борце младе
У сусрет им ојде уз планину
Гдје орлови надлећу висину,
Са њом кћери у црно завјене
Као комске у маглу стијене.
Лете сузе ннз њихово лице
Као воде низ комске литице.
Све то слику тужну дочарава,
Ал’ је мајка јунакиња права;
Родитељске љубави је жарке,
А и срца Југовића мајке:
Прво Воју честитала ране
А са жељом да слобода сване
Па тек сина пољуби у чело
И устаде поносно и смјело
„Добар дан“ је пожељела свима
И овако рече ратнипима:
Ова борба води се за људе
И свијетла нек до краја буде;
Ја сам сина за борбу родила
И данас га њојзи поклонила;
Од сад ћу се гробом поносити,
Самохрана ја не могу бити;
Ви другови његови борбени
Синови сте сви од данас мени.
Ал да видиш чете командира
Понос мајке тугу му разбира
Па је храбросг испољио мушку
И пружи јој Милићеву пушку;
Узе мајка пушку од јунака
На рамена објеси нејака
Па са четом крену са планине
И с њом пође низ комске висине.
|
