Полећела два сокола сива
из Цецуна, села маленога,
од Лалића, братства јуначкога,
па их ето на широке Кути.
Једно ти је Јованов Милуне,
српска тврђа из Васојевића,
а друго је Ивановић Раде,
млади момак, узданица тврда,
кога Милун за чете припрема,
према Плаву и према Гусињу
и ка љутој земљи Малесији.
Кад стигоше на широке Кути,
а на дворе Остоје Лалића,
два сокола куцнуше на врата
па уђоше у борове дворе.
У дворе се мало одморише,
па стадоше да се пресвукују,
обадва се пресвукоше брзо,
па стадоше да се огледују:
све би' реко, у све се заклео,
то нијесу лаки Цецуњани,
то ти није Јованов Милуне,
нити откуд Ивановић Раде,
но су главом Арнаути љути.
Мало било, дуго не трајало,
стиже чауш од Гусиња равна.
Носи Српче књигу шаровиту,
а на име Јованов Милуна,
четовође из Васојевића.
У књизи му Срби поручују:
"Ој, Милуне, кућо Остојина,
ако јеси јунак од мегдана,
као што те сва дружина фали,
око Кома, у Васојевиће,
брже да си к нама у Гусиње.
С тобом нек' су признати јунаци,
који знаду у огањ скочити
и из огња изнијети главу.
Радоје је Божов поручио,
са сред Краља, мјеста јуначкога,
да ти узмеш Ивановић Рада,
који личи на стрица Јована,
на Симона и стрица Стевана,
ил'на љуту ђецу Јованову,
који бију Турке Гусињане
и јунаке са сред Малесије."
Кад је Милун књигу погледао,
скочи јунак на ноге лагане,
као што се вазда подизао,
кад год иде у чете јуначке,
па овако Раду проговара:
"Брате, Раде, Радојицо мали,
ево књига од Гусиња града.
Срби мени, брате, поручују
брже да сам у Гусиње равно
и да водим признате јунаке,
који знаду у огањ скочити
и из огња изнијети главу.
Ја сам, Раде, занат изучио,
како ваља у огањ скочити
и из огња изнијети главу.
Бивао сам ђе се и бивало:
на Превији, на Вучјему долу,
на Пољани, на Новшићу равном,
са Урошем, Миличковим сином,
ђе прскају чела начетворо.
Стефана сам стрица осветио.
Убио сам два брата за стрица,
Лек-Мартина и Ђека-Мартина,
а по томе Лулаш-Баца љута.
Свећао сам браћу Рамовиће,
баш Радоша, брата му Милоша,
па још тешку рану задобио.
Свећао сам Дмитра Вучићева
са Урошем, Миличковим сином,
и ту сам ти допануо рана.
Свећао сам четрнаест глава,
а за једну чобаницу младу,
која само плијен приповрће,
убио сам јоште четворицу,
па ме влада на Цетиње звала,
а пред њоме Пламенац Илија,
да пред турском стојим комисијом
и да причам ђе сам ког убио.
За сваког сам дао одговоре,
а за задње, брате, четворицу,
на муку се по истини нађох.
Присјетих се, одговорих брзо.
Четовасмо, никог не убисмо,
па с планине плијенисмо овце,
једна млада, а пред колијевком,
што ј у нашу кућу прескочила,
поприврће овце по планини.
Дотрчаше Арнаути љути,
па батару на нас оборише,
па нектећи жену усмртише.
Ја се нађох дужан пред племеном,
па с Радојем Божовим попричах
и Ћерпашом са Сућеске тврде
да убијем равно четворицу.
Тада рекох, а ово упамти.
" Једног убих за освету дома,
за Лалиће из села Цецуна.
Другог убих за освету рода.
Трећег убих за невјесту младу,
што ј у моју кућу прескочила.
А четвртог убих за дијете,
које су ми у мајци убили."
Тад се диже Пламенац Илија,
а са њиме турска комисија,
што је стигла да жалбе испита
од Гусиња и од Малесије,
па ми скупа, брате, честиташе
и спасише од тужбе гусињске,
од гусињске и од малесијске.
Ето, брате, ђе сам ти бивао.
Руси су ме медаљом китили,
а сувише Црна Гора мала.
Тако, брате, Радојицо мали,
ако оћеш да ми чиниш друштво,
чекају те муке и премуке,
тешка рана, посјечена глава.
Ако нећеш да ми чиниш друштво,
ти остани, замјерке ти нема,
а ја ћу те мало причекати
да очврснеш, да петљу притегнеш
и да станеш уз мене ајдука."
Кад то чуо Ивановић Раде,
плану соко као муња жива,
па овако Раде проговара:
"Ој, Милуне, јуначино стара,
ђе ти идеш, ићи ћe и Раде,
ђе ти стигнеш, стигнуће и Раде.
Ја те, брате, нећу обрукати,
но ћу твоје чете наставити.
Ма ме учи, јуначино стара,
како треба у огањ скочити
и из огња изнијети главу."
Насмија се Јованов Милуне,
па загрли Рада Иванова.
Отидоше гором и планином,
па их ето у Гусиње равно.
По Гусињу по ноћи се крећу,
све би' реко, у све се заклео,
ово јесу љути Арнаути.
Остадоше неђељицу дана,
докле Србе српски наножише
да запале куће измећарске
по Гусињу, граду крвавоме.
Једно вече плану огањ живи,
оде пламен од куће до куће,
дим се диже небу под облаке,
а завришта мало и велико.
У пуољ се град Гусиње нађе.
Трче Турци, пушке истурају,
па кроз пламен помаљају главе.
Једни веле: "Милун нас запали".
Другивеле: "Власи Васојеви".
То ти Милун и гледа и слуша,
па кроз пламен арнаутски виче:
"Стан', Милуне, да се огледамо!
Чије дворе по Гусињу палиш."
Он с Турцима трчи за Милуном,
докле дође ван Гусиња града.
А када се ван Гусиња нађе,
докопа се горе и планине
па побјеже на Штит, на планину.
Но му ђаво не да да мирује.
Сврну Милун у торину турску,
у торину, Ферата бимбаше,
па изводи из торине брава.
Хоће Милун да закоље брава,
да остане дуже у планину,
да се врати у Гусиње равно
и да опет по граду четује.
То виђела кућа Никочева,
па се такла гором и планином
и на Гребен хитро излазила.
На Гребену Милун починуо,
наложио огањ у колибу,
па заклао дебелога брава.
Код њега је Ивановић Раде
који слуша брата старијега.
Уто загар на врата од стана.
Проговара Јованов Милуне:
"Виђи, Раде, да нијесу Турци!"
Чим је Раде врата отворио
и на обор бистро истрчао,
запуцаше пушке око стана.
Паде Раде, ал живот не даде.
Но да видиш Ферата јунака,
он пред станом виче из свег гласа:
"Ко ј' у стану, нек се одма' каже!"
Проговара Јованов Милуне:
"Овђе јесте Јованов Милуне!"
Обадва су отворили врата.
Милун пуца у прси Ферата,
Ферат пуца у прси Милуна.
Обадва су пали покрај Рада,
ал је Раде, јуначко кољено,
издишући, пушку истурио,
па је себе мушки осветио!
Њима Турци отсјекоше главе
и набише на коце ван града.
Глас по гласу насред Кути дође
да погибе Јованов Милуне
и са њиме Ивановић Раде.
Но да видиш браћу Милунову,
поскочише вучки и ајдучки,
па на Гребен хитро истрчаше.
Турци бјеху посјекли Милуна
и младића Ивановић Рада,
а главе им у град понијели,
у Гусиње, иза Липовице.
Не би много, глас по гласу дође
да ће скоро ка Новшићу Турци,
да л ручници, да л турски крвници.
Подиже се опет чета мала.
Пред четом су браћа Милунова:
једно ти је Јованов Радуле,
млад стотинаш из Васојевића.
Друго су ти Мирко и Божина,
па и Лука што личи на вука.
Са њима су два добра јунака:
једно ти је Ђолев Арсеније,
а друго је Гарчевић Станиша,
са крњаном, љутим јатаганом.
Не би много, ето Вукосава,
из Цецуна, села маленога,
од Лалића, братства јуначкога.
Сачекаше Радоја Божова,
и Уроша села Крајишнога
па одоше у пусију љуту.
На Новшиће чета запанула.
Наиђоше Турци од Гусиња,
од Гусиња, ја л' од Плава града.
Шесторицу чета погубила,
па се врати у село Цецуне
па на гробљу пушке изметнула
да се чуне у Васојевиће –
освети се Јованов Милуне
и са њиме Ивановић Раде.
|
