Црногорци с Турцима су
пет вјекова ратовали,
ал' се турској сили нису
покорити никад дали.
Свака стопа земље ове
препуна је људске крви,
а пред свима у бојеве
барјактар је иш’о први.
То су људи одабрани
испред братства и племена,
данас више живих нема
сем сјећања на имена.
Да се други не наљуте
ја одабрах једно име,
племе му се и крај читав
и дан-данас зори њиме.
Гдје се његов барјак вио
потоцима крв је текла,
на хиљаде глава пало –
слобода се скупо стекла.
У лијевиј крсташ барјак,
а у десној ханџар љути –
турска глава мора пасти
на коју се он упути.
И то треба да зна свако:
барјак није добит' лако,
ту челично срце треба
што не може имат' свако.
Не даје се по виђењу,
нит се даје по вагану,
већ по људским заслугама
и по оштром јатагану.
А барјак је лако видјет
и онога ко га носи –
непријатељ њему хита
да га скине и покоси.
То je закон неписани:
барјактар се не предаје,
под барјаком ко погине
нема за шта да се каје.
Глава се је насјекао,
свом се роду одужио –
име људско и бесмртно
у народу заслужио.
Са ратишта ко жив дође
ко Радисав Фатић што је –
ордење му груди краси,
јуначке се ране броје.
Радисавов син је Мило,
оличење свога оца,
зор-рођење и виђење,
лик старога Црногорца.
Да је Мило ратовао
у времену оца свога,
барјактар би и он био
кунем се у вишњег Бога.
Херој, то је ратно име,
не даје се у слободи,
то је понос сваком оцу
који правог сина роди,
Ти гусларе, српска дико,
чувај гусле, божје даре,
нек нараштај млади чује
за јунаке барјактаре.
|
